Amerika i Rusija u procesu stvaranja hipersoničnog oružja koje će zaprepastiti svet!

U ranijim člancima ispitivali smo mogućnosti čitavog spektra postojećeg strateškog nuklearnog oružja, uključujući interkontinentalne balističke rakete (ICBM), podmornice sa balističkim raketama i strateške bombardere. Takođe se procenjivala sposobnost postojećih i budućih sistema raketne odbrane u Rusiji i SAD.

Postoji još jedna obećavajuća tehnologija koja može uticati na buduću stratešku ravnotežu: hipersonično oružje. Zapravo, svako oružje se može smatrati hipersoničnim ako može postići brzinu veću od 5 Maha (1 Mah je brzina širenja zvuka, što je 1.200 kilometara na sat u vazduhu na maloj visini i na 20 stepeni Celzijusa). I SAD i Rusija aktivno sprovode razvoje u ovoj oblasti, kao i Kina.

Rusko hipersonično oružje: Od krstarećih raketa do hipersoničnih jedrilica

Rusko hipersonično oružje koje je najbliže proizvodnji su Cirkon protivbrodske rakete koje se lansiraju sa mora i X-32 krstareće rakete koje se lansiraju iz vazduha. Dostupne informacije o testiranju Cirkona su prilično kontradiktorne. Prema rečima jednog izvora, ove godine se odigrao uspešan test, tokom kog je raketa postigla brzinu od 8 Maha, a prema rečima drugog, manje autoritativnog izvora, nije bilo nikakvih testova. Sudeći po informacijama koje su dostupne u otvorenim izvorima, Cirkon bi mogao da dostigne brzinu od 5 ili 6 Maha, i pogodi ciljeve na udaljenosti od najmanje četiri stotine kilometara. tačno vreme implementacije ovog proizvoda ruske vojske još uvek nije poznato, ali se od izvora bliskih ruskom vođstvu, razvoj takvog novog i kompleksnog proizvoda mogao očekivati do sredine 2020-te.

Međutim, krstareća raketa X-32, koja se razvija posebno za modernizovani bombarder dugog dometa Tu-22M3M, već je u završnoj fazi testiranja. Njena implementacija se očekuje u bliskoj budućnosti. Ovo se objašnjava sporijom brzinom leta ove rakete, 4 do 4,5 Maha. Pored toga, raketa leti posebnom putanjom, pokrivajući većinu svoje udaljenosti na visini od 40-45 kilometara, a zatim se spušta do mete, što smanjuje otpor vazduha i zagrevanje. Shodno tome, ovaj model minimizira prekrevanje rakete i otkazivanje elektronike usled formiranja plazma oblaka oko rakete, dva glavna problema hipersoničnog leta. S druge strane, postignuta brzina nije previsoka; u stvari, X-32 je raketa granične klase pozicionirana između supersoničnih i hipersoničnih.

Treći projekat, možda najkompleksniji i obećavajući, jeste kreiranje hipersonične jedrilice za buduće RS-28 Sarmat ICBM na teško gorivo. Ovaj projekat se najčešće naziva “Objekat 4202“ ili U71. Za razliku od konvencionalne bojeve glave, koja takođe ulazi u atmosferu pri hipersoničnim brzinama, jedrilica napušta svemir ranije, leteći stotinama ili čak hiljadama kilometara u atmosferi, čime se omogućava manevrisanje i let duž putanje drugečije od one jednostavnih balističkih raketa. Zbog toga je sistemima protiv balističkih raketa gotovo nemoguće da presretnu jedirilice.

Pored toga, jedrilice se mogu usmeriti na mete uz mnogo veću preciznost nego konvencionalne bojeve glave, što će omogućiti upotrebu ne nuklearnih bojevih glava na interkontinentalnim rastojanjima.

Najnoviji testovi U-71 su do sada nazvani uspešnim, ali to ne mora da znači da je proizvod blizu masovne proizvodnje. To zavisi od ispunjavanja određenih parametara, kao što je sposobnost postizanja određene željene brzine. Na ovaj ili onaj način, rad na ovom projektu izgleda da ide dobro, a s obzirom na kašnjenja u kreiranju Sarmat ICBM, sasvim je moguće da će Objekat 4202 stići na vreme za početak proizvodnje RS-28, što će se najverovatniji dogoditi početkom ili sredinom 2020-ih godina.

Američki hipersonični projekti: Nove krstareće rakete, i problemi sa jedrilicama

U SAD, hipersonični projekti su se razvili skoro istim putem kao i u Rusiji. Dug vremenski period se rad na stvaranju hipersoničnih jedrilica obavljao u okrivu Prompt Global Strike Initiative.

Dva testa su sprovedena za svaki projekat naprednog hipersoničnog oružja (AHW) i hipersoničnog tehnološkog vozila 2 (HTV-2). Samo jedan od njih – AHW test 2011. godine – bio je uspešan, iako nisu dati nikakvi detalji o tome. Poslednji test je sproveden 2014. godine i bio je neuspešan.

Glavni problem sa kojim su se susreli programeri je bio gubitak komunikacije sa avionom tokom leta (oba testiranja HTV-2 su se završila na taj način). Očigledno, problemi su nastali usled stvaranja plazma oblaka oko jarbola, i kao posledica toga, elektronika je otkazala. Rešavanje ovog problema je kamen temeljac razvoja hipersonične tehnologije uopšte. Falcon projekat DARPA-e je zatvoren i, shodno tome, nije planiran dalji rad na HTV-2. Što se tiče AHW-a, nema informacija o tome da li će biti daljih testiranja.

Pored toga, SAD aktivno sarađuju sa Australijom u okviru istraživačkog projekta HIFiRE (Hipersonic International Flight Research Experimentation Program). U okviru ovog programa je sprovedeno nekoliko lansiranja hipersoničnih aviona, a poslednje, izvedeno 12. jula 2017. godine, je bilo uspešno. Hipersonična jedrilica je uspela da dostigne brzinu od 7,5 Maha (9.100 km/h) tokom pretposlednjih testova, dok podaci o najnovijem lansiranju nisu objavljeni. Poznato je da je cilj ovog projekta proučavanje ponašanja hipersoničnih jedrilica koje ulaze u atmosferu iz lansera i sprovođenje manevara.

Još jedan novi projekat za kreiranje hipersonične jedrilice je TBG vozilo (Tactical Boost Glide) koje finansira DARPA (Agencija Ministarstva odbrane SAD odgovorna za razvoj novih tehnologija za vojsku SAD). Razvoj jedrilice obavlja Lockheed Martin, koji je već dobio 147 miliona dolara za ovaj projekat. Razvoj će se osloniti na iskustvo stečeno tokom rada na HTV-2.

Što se tiče razvoja hipersoničnih krstarećih raketa, vredi napomenuti dva istraživačka projekta: X-42A raketu, koja može ubrzati do 9,65 Maha (motor je radio samo jedanaest sekundi), i napredniju raketu X-51 WaveRider, koja je u poslednjem uspešnom testu 2013. godine ubrzala do brzine od 5,1 Maha (6.100 kilometara na sat) na isini od oko osamnaest kilometara, i pokrila rastojanje od 426 kilometara. Ovaj rezultat je okazao da SAD imaju barem jedan radni prototim hipersoničnog motora koji je potreban za let krstarećih rakete ove klase, i da je rešen problem sa strukturnom termičkom stabilnošću. Međutim, X-51 nije čak ni trebala da ima instaliran sistem za vođenje i bojevu glavu – iako je osigravanje stabilnog rada elektronike u avioni koji leti hipersoničnom brzinom jedan od najtežih zadataka.

Očigledno je da će ovaj zadatak biti rešen u okviru projekata kao što je HAWC program (Hypersonic Air-breathing Weapon Concept) koji finansira DARPA. Raytheon i Lockheed Martin su takođe uključeni u ovaj projekat. Dugoročno gledano, rezultati dobijeni tokom projekta će sigurno biti implementirani od strane hipersonične krstareće rakete HSSW (High Speed Strike Weapon), koja je planirana da se postepeno uvede sredinom 2020-ih godina. Raytheon i Lockheed Martin su već dobili 174,7 miliona dolara, odnosno 171,4 miliona dolara, za razvoj HAWC-a.

Još jedan obećavajući projekat je kreiranje SR-72 hipersonične bespilotne izviđačke letelice. Lockheed Martin radi na ovom projektu da razvije bespilotne dronove koji mogu da dosegnu brzinu od 6 Maha. Uvođenje ove letelice u američku vojsku je planirano za početak 2030-ih godina.

Kina: Previše poverljivo za objektivnu analizu

Kina takođe razvija tehnologiju za stvaranje hipersoničnog oružja. Do danas, jedini dobro poznati kineski projekat u ovoj oblasti je DF-ZF hipersonična jedrilica (ranije nazvana Wu-14 od strane medija). Već je obavljeno sedam testova ove jedrilice – čije je rezultate teško proceniti, jer se sve raspoložive informacije zasnivaju isključivo na američkoj obaveštajnoj službi. Sudeći po medijskim izveštajima, DZ-ZF je tokom testova dostigla brzinu između 5 i 10 Maha. S obzirom na prilično veliki broj lansiranja u kratkom vremenskom periodu (prvi let je sproveden 2014. godine), može se pretpostaviti da njihov razvoj dobro napreduje.

Koliko brzo će hipersonično oružje promeniti svet?

Postaje jasno da će za kreiranje proizvodnih modela hipersoničnog oružja biti potrebno još mnogo godina upornog i skupog rada. Ako planiranim terminima dodamo još nekoliko godina (jer se takvi kompleksni projekti retko završavaju na vreme), možemo zaključiti da zemlje neće dobiti hipersonične jedrilice, krstareće rakete ili, sigurno, hipersonične avione pre sredine ili kraja 2020-ih godina. Istovremeno, prema dostupnim informacijama, Rusija je jedan korak bliže od ostalih, mada je jaz sa konkurentima minimalan.

Svet definitivno neće postati sigurniji kada se hipersonično naoružanje konačno rasporedi. Sposobnost da se sprovedu visoko precizni, brzi i nenuklearni napadi širom planete će mnoge dovesti u iskušenje da pokušaju da sprovedu brz, razoružavajući napad protiv svog protivnika. Zbog toga činjenica da najmanje tri zemlje učestvuju u ovoj trci i da bi mogle ostvariti svoje ciljeve manje ili više trenutno, nije ništa drugo nego dobra vest – jer bi nabavka takvog oružja od strane samo jedne zemlje neizbežno dovela do sloma u postojećoj ravnoteži snaga koja se trenutno održava putem nuklearnog odvraćanja.

Webtribune.rs