Zašto su nam potrebni Đilas, Jeremić, Obradović…

Obaveštavamo javnost da je stasala nova generacija penzionera čiji je dolepotpisani tipičan predstavnik. Generacija koja ne pripada zadruzi Krkobabić, koja hoda bez pomagala i misli bez „Pinka“ i „Informera.“

Odmah po stupanju na javnu scenu definisali smo osnove programa:

– da se uruši kult Aleksandra Vučića

– da se Dragan J. Vučićević i njegovo čedo „Informer“ izlože čarima tržišta

– da Željko Mitrović plati porez

Naša društvena stvarnost koju definišu protesti građana širom Srbije podigla je naše ambicije do maksimuma. Želimo da damo svoj doprinos da se prevaziđe blokada društva izazvana nepoverenjem građana prema sadašnjoj opoziciji. Sada je svakom mislećem stanovniku ove zemlje jasno da nas bivši radikali ne mogu uvesti u Evropu, bez obzira koliko su genetski modifikovani ili digitalno restaurirani.

Ovoj zemlji potrebna je menadžerska sposobnost Dragana Đilasa, koju je pokazao u svom privatnom biznisu, kao gradonačelnik Beograda ili kao predsednik Košarkaškog saveza Srbije. Što se tiče njegovog materijalnog stanja, ono što bude imao pri stupanju na neku buduću javnu funkciju, to će imati i kada je napusti. Da se njegovo bogatstvo smanji neće dozvoliti on, da se poveća nećemo dozvoliti mi.

Nama je potrebno međunarodno iskustvo i ugled Vuka Jeremića. Kada on zauzme neku narednu javnu funkciju, tražićemo najmanje dve stvari:

– da iskazuje poštovanje prema Rusiji i Putinu, a da naše interese realizuje na Zapadu kao što to uspešno godina unazad radi Slovenija.

– da nas ne zamajava pričom kako Evropska unija nije zainteresovana za prijem novih članova. Kad ekonomiju postavimo na zdrave noge, utegnemo finansije, oslobodimo medije i reformišemo reformisano sudstvo svako će nas poželeti u svom društvu. Ovakvi kakvi smo sada, ne trebamo ni sami sebi.

Srbiji treba mladalačka energija i čista politička prošlost Boška Obradovića. Životno i političko iskustvo koje vremenom bude sticao pomeriće njegova „desna skretanja“ prema sredini. Isto tako naučiće da je Vojvodina politička realnost jednako kao i Srbija.

Nebojša Zelenović je prototip modernog gradonačelnika u Srbiji. Zoran Lutovac deluje kao vrlo pristojan čovek. Izgleda da je boravak ispod cenzusa vrlo efikasno sredstvo za lečenje arogancije nekadašnje vlasti. Verujemo da se formula „sve za vlast, vlast ni za šta“ karakteristična za vreme Borisa Tadića nikada više neće pojaviti u našoj društvenoj stvarnosti.

Poručili bi nešto i onom Šolaku, ali ne možemo da ga nađemo.

Bez obzira na ozbiljnost iznetih argumenata, pitanje je da li bi navedenoj gospodi poklanjali vreme i prostor da se nisu našli u odabranom ženskom društvu. Tu pre svih mislimo na Mariniku Tepić iz Pančeva i Draganu Rakić iz Vršca, koje su svojim beskompromisnim stavom prema aktuelnoj vlasti zadivile sve slobodne građane ove zemlje. Do pre par meseci, do izlaska građana Pančeva i Vršca na protestne šetnje Južnim Banatom je dominirala slika u kojoj muški potomci južnobanatskih graničara nikom ponikoše i u novčanik svoj pogledaše. Mudro su zaključili da im opoziciono delovanje može naškoditi imovini i prihodima, te da je bolje sačekati neke naredne izbore i pridružiti se pobedniku. Kao 1945. godine, kada su, nekako u isto vreme lansirana dva muzička hita „Druže, Tito, mi ti se kunemo“ i „Kralja Peru na banderu“.

U svakom slučaju predstoji nam duga i neizvesna borba za rodnu ravnopravnost. Posle kratkog osvrtaja na južnobanatske dame, ponovo se obraćamo gorepomenutoj, uglavnom beogradskoj gospodi. Ako padnete na popravnom, ništa vas neće sakriti od našeg penzionerskog besa. Možda baš pronađemo Dragana Šolaka? Neće ga zaštiti ni njegov prijatelj, bivši direktor CIA Dejvid Petreus. Tako nam časti koju imamo i penzije koju primamo.

Autor je advokat u penziji iz Pančeva