TRAMPOV GENERAL OŠTAR: Trebalo je da gazimo Srbe svim sredstvima, SAD JE KASNO ZA TO!

Severno-atlantski savez zaustavio je rat na Kosovu, ali odgovora na neka pitanja nema ni danas

Operacija Oluja iznenadila je čak i američke obaveštajce zato što su oni bili uvereni da Hrvatska vojska neće uspeti da porazi pobunjene paravojne formacije na teritoriji tadašnje Republike Srpske Krajine.

No, kako se kasnije pokazalo, nije to bila ni približno jedina situacija u kojoj su američki obaveštajci zakazali. Ovih dana Srbija obežava dvadesetu godišnjicu od NATO bombardovanja kojim je zaustavljen rat na Kosovu.

Jedan od najvećih kritičara američke samopouzdanja u vođenju ratovanja je Herbert Raymond McMaster, bivši visoki savetnik za nacionalnu sigurnost u kabinetu Donalda Trampa.

Nekoliko puta odlikovan je zbog učestvovanja u brojnim američkim vojnim operacijama, a zbog odličnog vođenja jedinica tokom prvog Zalivskog rata protiv Iraka neko je vreme i podučavao na američkim vojnim školama.

Često je predavao studentima o operacijama u kojima je ili direktno učestvovao ili je čak i predvodio neke operacije. Nama je najzanimljiviji jedan pomalo opskurni esej koji je napisao dok je predavao u Centru za strateško liderstvo.

U "Pukotinama u temeljima", kako je naziv tog eseja, ozbiljno se uhvatio u koštac s nedostacima američkih procena neprijateljskih snaga i dosta značajnim obaveštajnim propustima.

Dobar deo tog rada odnosi se upravo na problematiku bombardovanja na Kosovu. Tokom svog akademskog rada McMaster je bio jedan od vodećih futurista, analitičara zaduženih za projekciju tokova ratovanja i tehnološkog napretka, kao i  međusobnog odnosa tehnologije i stanja na bojnom polju.

U poglavlju "Teorija ispred prakse" McMaster dosta ozbiljno zaključuje da sve što je naučeno u američkim ratovima u Iraku, zatim vojnim operacijama u Somaliji te u operaciji Namerna sila protiv snaga bosanskih Srba u jesen 1995. godine nije primenjeno u kasnim vojnim akcijama.

Američka vojska je praktično samlela iračke vojne snage, u Somaliji su imali daleko nadmoćniji arsenal i zračne mogućnosti, a tokom napada na snage Ratka Mladića američko ratno vazduhoplovstvo bilo je na vrhuncu. "Balkan je postao svojevrsni testni poligon za strategiju temeljenu na naprednoj američkoj vojnoj tehnologiji", napisao je McMaster u tom svom eseju.

Operaciju Namerna sila iskoristio je kao primer vrhunske saradnje nadmoćnih vazdušnih snaga koje su mogle videti bilo kakve veće formacije bosanskih Srba i uništiti ih pre nego što su mogle da pruže ozbiljniji otpor napretku združene hrvatsko-bosanske ofanzive.

Tad su odlično iskorišćene američke vazdušne mogućnosti, i to ne samo ofanzivna nadmoć ratnog vazduhoplovstva nego i vrhunske izviđačke sposobnosti špijunskih zrakopova. Istovremeno je sprovedena uspešna koordinacija sa snagama na terenu koje su znale tačno gde i kad će američki avioni napasti srpske snage i vojska na bojištu mogla je da udari svom snagom na oslabljene položaje Mladićevih snaga. Tek nekoliko godina kasnije ponovio se sličan scenario.

Srpska vojska ratovala je na Kosovu, a njihove vazdušne snage bile su dodatno oslabljene i nisu mogle da pružaju nikakav značajan otpor.

Rušenje američkog F-117  bilo je čista slučajnost i svi se slažu da je to bio jedinstven sklop okolnosti i da se praktički može zanemariti pri bilo kakvim ozbiljnijim analizama sukoba na Kosovu. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton odlučio je da interveniše u ratu na Kosovu kako bi zaustavio srpsku vojsku.

"Akcenat je stavljen na precizne vazdušne udare kao potencijalno rešenje problema. Sve efikasniji vazdušni udari bili su vrlo privlačni predsedniku, koji je hteo da primenjuje silu, ali istovremeno je hteo da smanji rizik za američke vojnike i izbegne negativne posledice u javnosti i u parlamentu", piše McMaster.

Izvorni Klintonov plan predviđao je samo pet dana vazdušnih udara koji bi naterali Slobodana Miloševića na povlačenje i odustajanje od nastavka rata na Kosovu. "Postojalo je veliko samopouzdanje u ishod rata.

Jugoslavija je bila slaba država koja nije mogla zapretiti NATO bazama ili komunikacijskim kanalima", piše McMaster, ali i upozorava da samopouzdanje ne vodi do pobede čak ni kad je rat pri kraju.

Američki sateliti iz svemira i bespilotne letelice iz vazduha pratile su srpske snage, ali loše vreme, oblaci i planinski teren značajno su smanjili informacijsku premoć na koju su se navikli američki vojnici.

Osim toga, McMaster kaže da čak ni četiri godine brojnih razgovora s Miloševićem nakon završetka Domovinskog rata i rata u Bosni i Hercegovini nisu dovele do toga da američki obaveštajci mogu da predvide Miloševićeve odluke i vojne poteze.

"Milošević je predvideo NATO-ove poteze i uspešno im se suprotstavio. Samo nekoliko nedelja pre početka vazdušnih napada Milošević je povukao vojsku na granicu s Kosovom.

Kad su vazdušni udari počeli, iste te trupe izbacile su Albance na ulicu, oduzele im lične dokumente, opljačkale imovinu i pogurale ih kao stoku prema makedonskoj i albanskoj granici. NATO je bio potpuno iznenađen.

Vazdušna kampanja je stoga imala neželjene posedice i ubrzala je etničko čišćenje koje je trebala zaustaviti, napisao je McMaster.

Planirana petodnevna operacija tako se razvukla na nekoliko meseci vazdušnih udara. U ratnim planovima postoji misao vodilja da nijedan ratni plan ne preživi prvi kontakt s neprijateljem. Mc Master je otvoreno rekao da je nedostatak fleksibilnosti bio jedan od ključnih nedostataka NATO-ove kampanje na Kosovu.

"Sposobnost Srba da dođu do ozbiljnih obaveštajnih podataka o savezničkim operacijama, usprkos tehnološkoj inferiornosti, dovodi u pitanje sposobnosti informacijske superiornosti čak i protiv neprijatelja s tek osnovnim sposobnostima", napisao je McMaster referišući se na činjenicu da je u to vreme u američkoj vojsci vladao uvreženi stav da je boljim informacijama moguće oduzeti neprijatelju inicijativu i teritorij.

"Srbi bi evakuirali određene mete čim bi se našle na popisu za napade. Verovatno je jugoslovenska vlada imala špijune u samom sedištu NATO-a, a špijuni ispred vazdušne baze Aviano u Italiji redovno su javljali kad avioni kreću u vojne misije", pisao je sadašnji visoki Trampov savetnik.

Kasnije se ispostavilo da je bio potpuno u pravu zato što je otkriveno da je Piere Henri Bunel, francuski oficir u vojnom sedištu NATO-a u Bruxellesu, odavao Srbima predviđene mete i davao čak neke druge osetljive dokumente.

Bunel je osuđen na pet godina zatvora, ali je odslužio samo dve. Srpske snage su često koristile civile i izbeglice kao živi štit, a često bi se infiltrirali među kolone ljudi kako bi prikrili svoje kretanje.

Sličnu taktiku koristile su i snage odane Muhamedu Farahu Aididu u Somaliji kad bi se potpuno približili američkim i ostalim UN-ovim trupama u gomilama civila. Kad bi se približili na nekoliko metara udaljenosti, otvorili bi vatru i često su usevalii da pobiju cele patrole mirotvoraca.

Klinton i njegovi najbliži saradnici donekle su se s pravom brinuli zbog mogućnosti takvih napada i zbog toga su se lakše odlučili na vazdušne udare zato nisu želeli da rizikuju živote desetaka ili stotina američkih vojnika. Zaključak McMasterova rada o američkom vojnom delovanju na Kosovu krajem devedesetih nimalo se ne bi svideo njegovim nadređenima.

"Manje od 5 odsto srpskih borbenih sastava uništeno je za 78 dana bombardovanja. NATO-ovi napori u napadima na neprijateljsku kopnenu vojsku očito nisu uspeli. Sva razmera neuspeha postala je očigledna tek kad je rat bio gotov", napisao je McMaster u svom radu i dodao da je NATO značajno preterao u svojim procenama uništenih srpskih snaga.

Diplomatskim rečnikom rekao je da su analitičari ozbiljno lagali kad su govorili o uspesima vazdušnih napada vazduhoplova NATO-a. Zato što američki ratni vazuhoplovi nisu uspevali da pronađu mete na Kosovu, a vazduhoplovi ne mogu da slete s bombama, američke bombe vredne milione dolara završile su u Jadranskom moru ili na napuštenim brdima.

Express.hr