TAJNE IGRE MAKRONA I MERKELOVE – Šta je u pozadini novog pakta

Mogu li francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel svojim autoritetima da utru put reformi EU, kao što su 56 godina ranije Šarl de Gol i Konrad Adenauer utrli put ujedinjenju Evrope.

Nemačka i Francuska potpisale su u Ahenu novi sporazum kojim su se obavezale na produbljivanje saradnje u oblastima spoljne i odbrambene politike, kao i na bliže ekonomske integracije.

Francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel taj sporazum potpisali su na 56. godišnjicu Jelisejskog sporazuma, koji su potpisali tadašnji francuski predsednik i nemački kancelar Šarl de Gol i Konrad Adenauer, a koji je postao simbol pomirenja dva bivša neprijatelja i okosnica osovine koja će činiti osnovu evropskih integracija.

Ceremonija potpisivanja novog sporazuma održana je u Ahenu, prestonici Karla Velikog, franačkog kralja i prvog vladara Svetog rimskog carstva, koji je pod svojom vladavinom u 9. veku ujedinio Zapadnu i Srednju Evropu.

Prošireni Jelisejski sporazum potpisan je, kako prenose agencije, sa ciljem da se pokaže da je osovina oko koje je nastala EU i dalje jaka, uprkos narastajućem evroskepticizmu i nacionalizmu.

U tom smislu protekli su i ceremonija potpisivanja sporazuma i govori nakon toga. Nemačka i Francuska moraju da preuzmu odgovornost, rekao je francuski predsednik, u Evropi kojoj prete „bregzit“, rastući nacionalizam i izazovi terorizma, migracija i digitalizacije.

Za nemačku kancelarku, sporazum obnavlja „temeljnu saradnju dve zemlje“ i potvrđuje da će se dve zemlje, ruku pod ruku, suočavati sa izazovima našeg vremena.

Međutim, osim uzvišene retorike i simbolike, izgleda da sporazum nije zadovoljio nikoga — ni evroentuzijaste, ni evroskeptike. Od kada su se dvoje lidera saglasili da „obnove bračne zavete“ pre dve godine, okruženje u kojem deluju promenilo se, može se reći, iz osnova.

Angela Merkel je, posle 18 godina provedenih na čelu Hrišćansko-demokratske unije, usled loših izbornih rezultata, odlučila da se za dve godine povuče iz političkog života, dok su protesti „žutih prsluka“ oslabili autoritet šefa Jelisejske palate.

Makron je morao da odustane od ambicioznih planova za reformu EU, koje je izneo u govoru na Sorboni 2017. godine. Njegove ideje o budžetu evrozone, koji bi joj dao više finansijske moći, kao i porezi za internet kompanije, naišli su na žestok otpor u Berlinu.

Takođe, i politički pejzaž EU izmenjen je otkad su na vlasti u Italiji, Poljskoj, Mađarskoj… suverenističke snage koje se protive jačanju ingerencija Brisela na račun nacionalnih država-članica. Tu je i neizvesni rasplet u vezi sa ’bregzitom‘“, za čiju se najgoru varijantu —izlazak Velike Britanije iz Unije bez sporazuma — pripremaju sve ostale članice.

U takvom okruženju i u takvim okolnostima, Makronov plan za obnovu Jelisejskog sporazuma morao je da bude manje ambiciozan nego što je francuski predsednik isprva planirao. To je i nagnalo Barbaru Kunc, analitičarku Francuskog instituta za međunarodne odnose, da sporazum iz Ahena nazove „sporazumom sa najmanjim zajedničkim sadržaocem“.

Anton Hofrajter, šef poslaničke grupe Zelenih u Bundestagu, sporazum iz Ahena nazvao je „lepom slikom, ali sa jedva nekom suštinom“, dok Henrik Enderlajn, potpredsednik berlinske Herti škole državne uprave, za sporazum kaže da je simbol trenutnog stanja francusko-nemačkih odnosa, koji su na simboličkom planu snažni, ali su sadržinski slabi.

Proces evropskih integracija bazirao se na francusko-nemačkoj osovini, konstatuje profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić. Kada god je bilo potrebno napraviti reformski korak napred ili ubediti članice u druge inicijative, to su predstavljali nemački kancelar i francuski predsednik.

Međutim, poslednjih godina, kako je EU ušla u krizu, francusko-nemačka osovina je izgubila na ubedljivosti, smatra on.

Sada ta osovina ne može da reši glavne probleme EU — evro je slab u odnosu na ostale valute širom sveta i EU stagnira dok se neki drugi regioni širom sveta razvijaju, dodaje Samardžić. Tu su još i „bregzit“ i migrantska kriza. Prema Samardžićevim rečima, pokušaj reforme EU je nemoguć zato što je sam postupak reforme komplikovan, budući da EU danas ima 27 članica.

Makron i Merkelova, prema Samardžićevom mišljenju, pokušavaju da deluju propagandno, odnosno da snagom svojih autoriteta ubede države članice i građane EU da francusko-nemačka osovina ponovo može da pokrene čitav proces.

„Sa jedne strane, kriza daje loše rezultate, s sa druge strane, jačaju snage koje drugačije gledaju na evropske integracije i na EU generalno i koje pokušavaju da stvore nekakvu alternativnu politiku. Tako da u jednoj magmi događaja oni (Makron i Merkelova) pokušavaju da svojim autoritetom privole ili privuku što više učesnika evropskih integracija.“

Problem je, međutim, u tome što slabi autoritet ne samo osovine, nego i francuskih i nemačkih lidera pojedinačno, nastavlja Samardžić. Prema njegovim rečima, Makron je za kratko vreme ispraznio energiju koju je ranije pokazivao. Sa druge strane, Nemačka ima sve više unutrašnjih problema, pre svega političkih. Ti problemi manifestuju se kroz jačanje Alternative za Nemačku, a takođe i Angela Merkel, čiji je autoritet do skoro bio nesporan, polako odlazi sa scene.

Sporazum je meta napada i evroskeptika iz obe zemlje. Liderka francuskog Nacionalnog okupljanja (bivšeg Nacionalnog fronta) Marin le Pen optužila je francuskog predsednika za veleizdaju jer planira da Nemačkoj preda Alzas i Lorenu, dve pokrajine oko koje su se Pariz i Berlin najviše sukobljavali u prošlosti.

Merkelovu je kod kuće oštro kritikovao lider Alternative za Nemačku Aleksander Gauland zbog što je nemačka kancelarka upala u Makronovu zamku i, makar teoretski, prihvatila neke od njegovih ideja o zajedničkom budžetu evrozone, bankarskoj uniji, zajedničkim porezima i evropskoj vojsci.

Sporazum pokušava da uhvati priključak sa prošlošću, kaže Samardžić. U početku evropskih integracija, ustupanje dela suverenosti bilo je prihvatljivo jer su rezultati toga bili dobri — standard je jačao, ljudi su se slobodnije kretali, kapital se slobodno ulagao.

„Međutim, tu EU stagnira. I tu se moraju napraviti neki ozbiljni reformski koraci, koji bi trebalo da nastave trend razvoja. Ali izgleda da su oni u tome zaista istorijski stali. S druge strane, u istoriji nemate vakuum, neki drugi jačaju. To su te suverenističke stranke, koje imaju sve više podrške. Njihova kritika tog zastoja integracije je vrlo zdrava, mada ni oni kao celina nemaju savez ili nekakav dogovor“, smatra Samardžić.

Teško je reći šta bi suverenističke stranke, kao alternativa sadašnjim „mejnstrim“ strankama, oličenim u likovima francuskog predsednika i nemačke kancelarke, uradile kada bi došli na vlast.

Ono što je jasno jeste da „mejnstrim“ politički pokreti žele da spreče suvereniste da osvoje vlast, zaključuje Samardžić.

(Sputnik)