Sve je suprotno od onoga što tvrdi Vučić za Kosovo

Piše: Aleksandar Pavić

Nasuprot tvrdnjama koje je 21.2.2018. u svom dugačkom i mučnom uključenju iz Njujorka u Drugi dnevnik RTS izgovorio Aleksandar Vučić, da je Savetodavno mišljenje MSP „stavilo pečat“ na nezavisnost tzv. Kosova, i da je država Srbija po proglašenju „kosovske nezavisnosti“ 2008. ćutala, pažljivo čitanje odluke MSP govori upravo suprotno: da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, po kojoj je Kosovo i Metohija i dalje sastavni deo Republike Srbije, i dalje na snazi, i da je država Srbija odmah po aktu (samo)proglašene nezavisnosti preduzela pravni korak da se taj akt poništi.

Štaviše, iz Savetodavnog mišljenja MSP proizilazi da se sadašnja tvorevina koja se predstavlja kao „Kosovo“, a koja je proizvod jednostranog čina samoproklamovane grupe građana obznanjenog 17. februara 2008. u Prištini u formi tzv. „Deklaracije o nezavisnosti Kosova“ – nalazi izvan okvira Rezolucije 1244, odnosno izvan pravnog poretka kojeg je uspostavio Savet bezbednosti UN. A, kao što se zna, niko do dan-danas nije ukinuo niti promenio ni Rezoluciju 1244, ni pravni okvir koji je ona definisala.

Da podsetimo, dakle, kako je u svom Savetodavnom mišljenju Međunarodni sud pravde okarakterisao prirodu onoga što se desilo 17. februara 2008.

Članu 76 Savetodavnog mišljenja MSP opisuje šta se tog dana tačno desilo:

„Deklaracija o nezavisnosti je usvojena na sastanku održanom 17. februara 2008, pošto je za nju glasalo 109 od 120 članova Skupštine Kosova, uključujući Premijera Kosova i Predsednika Kosova (koji nije bio član Skupštine). Deset poslanika Skupštine koji su predstavljali zajednicu kosovskih Srba i jedan poslanik koji je predstavljao zajednicu kosovskih Goranaca odlučili su da ne prisustvuju sastanku. Deklaracija je napisana na dva lista papirusa i pročitana, izglasana i zatim potpisana od strane svih prisutnih predstavnika. Ona nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN, niti je objavljena u Službenom glasniku Privremenih institucija samouprave na Kosovu“.

Zatim se u članu 77 opisuje reakcija Srbije:

Član 77:

Po objavljivanju Deklaracije o nezavisnosti, Republika Srbija je obavestila Generalnog sekretara da je usvojila odluku po kojoj ta deklaracija predstavlja nasilno i jednostrano otcepljenje dela teritorije Srbije, i da ona ne proizvodi nikakve pravne posledice, ni za Srbiju ni za međunarodnopravni poredak (dok. S/PV.5839 Ujedinjenih nacija; Izveštaj Generalnog sekretara o Misiji Privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu, dok. S/2008/ 211 Ujedinjenih nacija). Po zahtevu Srbije, 18. februara 2008. je održano hitno javno zasedanje Saveta bezbednosti, na kojem je učestvovao g. Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, odbacivši Deklaraciju o nezavisnosti kao nezakonit akt koji je Narodna skupština Republike Srbije proglasila ništavim (dok S/PV.5839 Ujedinjenih nacija)“.

Kao što će se videti u daljem tekstu, Savetodavno mišljenje MSP suštinski daje za pravo zvaničnom srpskom stavu iznetom na zasedanju Saveta bezbednosti UN od 18.2.2008. godine.

U članu 102 MSP izražava svoju nameru da utvrdi tačan identitet autora deklaracije:

„Sud treba da utvrdi da li je deklaracija o nezavisnosti od 17. februara 2008. predstavljala akt ‘Skupštine Kosova’, jedne od Privremenih institucija samouprave osnovanih prema Poglavlju 9 Ustavnog okvira, ili su oni koji su deklaraciju usvojili delovali u nekom drugom svojstvu“.

Članu 105 govori o tome kako su autori deklaracije o nezavisnosti sami sebe videli i šta su im bile namere:

„Deklaracija o nezavisnosti odslikava svest njenih autora da su pregovori o konačnom statusu propali i da je nastupio kritičan trenutak za budućnost Kosova. Preambula deklaracije pominje ‘višegodišnje međunarodno sponzorisane pregovore između Beograda i Prištine po pitanju našeg budućeg političkog statusa’ i izričito stavlja deklaraciju u kontekst neuspeha pregovora o konačnom statusu, s obzirom da navodi da ‘nikakvo međusobno prihvatljivo rešenje statusa nije bilo moguće’ (deseti i jedanaesti stav preambule). Polazeći od toga, autori deklaracije o nezavisnosti ističu svoju rešenost da ‘reše’ status Kosova i pruže narodu Kosova ‘jasnoću u vezi njegove budućnosti’ (trinaesti stav preambule). Ova terminologija ukazuje da autori deklaracije nisu nastojali da deluju u okviru standardnog okvira privremene samouprave Kosova, već im je cilj bio da ustanove Kosovo ‘kao nezavisnu i suverenu Državu’ (stav 1). Stoga, oni koji su deklaraciju usvojili nisu imali nameru da ona stupi na snagu u okviru pravnog poretka koji je stvoren za privremenu fazu, niti je ona to mogla. Naprotiv, Sud smatra da autori deklaracije nisu delovali, niti su nameravali da deluju, u kapacitetu institucije stvorene i ovlašćene da deluje u okviru tog pravnog poretka, već su preduzeli da usvoje meru čija će važnost i posledice biti izvan tog poretka“.

Član 106 opisuje kako su protagonisti jednostranog proglašenja nezavisnosti objavili nameru da uzurpiraju ingerencije koje pripadaju isključivo Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara UN:

„Ovaj zaključak podupire činjenica da su autori deklaracije preduzeli da ispunjavaju međunarodne obaveze Kosova, posebno one koje je za Kosovo kreirao UNMIK (stav 9), i izričito i svečano objavili obaveze Kosova prema trećim Državama u skladu sa obavezama navedenim u deklaraciji (stav 12). Nasuprot tome, pod režimom Ustavnog okvira, sva pitanja vezana za rukovođenje spoljnih odnosa Kosova bila su pod isključivom ingerencijom Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara:

(m) sklapanje sporazuma sa državama i međunarodnim organizacijama u svim stvarima vezanim za RSBUN 1244 (1999);

(n) nadzor nad ispunjavanjem obaveza iz međunarodnih sporazuma koji su sklopljeni u ime UNMIK-a;

(o) spoljni odnosi, uključujući sa Državama i međunarodnim organizacijama… (Glava 8.1 Ustavnog okvira, ‘Ovlašćenja i Obaveze koje pripadaju SPGS-u),

u skladu sa kojim se Specijalni predstavnik Generalnog sekretara samo konsultuje i sarađuje sa Privremenim institucijama samouprave po ovim pitanjima“.

Član 107 izričito navodi da tvorci deklaracije nisu isto što i Skupština Kosova, odnosno organ Privremenih institucija samouprave predviđenih pravnim poretkom koji je uspostavljen pod okriljem UN:

„Određene pojedinosti u tekstu deklaracije kao i okolnosti njenog usvajanja takođe navode na isti zaključak. Nigde se u izvornom tekstu deklaracije na albanskom jeziku (koji je jedini autentični tekst) ne pominje da je deklaracija delo Skupštine Kosova. Reči ‘Skupština Kosova’ pojavljuju se u zaglavlju deklaracije samo u engleskom i francuskom prevodu u dosijeu priloženom u ime Generalnog sekretara. Jezik koji je korišćen u deklaraciji razlikuje se od jezika koji se koristi u aktima Skupštine Kosova, s obzirom da prvi pasus počinje frazom: ‘Mi, demokratski izabrani vođi našeg naroda…’ dok akti Skupštine Kosova koriste treće lice jednine.“

„Uz to se procedura vezana za deklaraciju razlikovala od procedure koju je koristila Skupština Kosova za usvajanje zakonodavnih akata. Preciznije, deklaraciju su potpisali svi prisutni, uključujući i Predsednika Kosova, koji (kao što je navedeno u članu 76) nije bio član Skupštine Kosova. Zapravo, osobe koje su usvojile Deklaraciju o nezavisnosti sebe definišu u samom tekstu kao ‘demokratski izabrane vođe našeg naroda’ neposredno pre same Deklaracije o nezavisnosti (‘putem ove deklaracije proglašavamo Kosovo nezavisnom i suverenom državom‘, član 1).Takođe se primećuje da deklaracija nije prosleđena Specijalnom predstavniku Generalnog sekretara radi objavljivanja u Službenom glasniku“.

Član 108 potvrđuje da ni sam predstavnik Generalnog sekretara UN nije smatrao da je deklaracija akt Privremenih institucija samouprave:

„Reakcija Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara na Deklaraciju o nezavisnosti takođe ima određenu važnost. Ustavni okvir je dao Specijalnom predstavniku moć nadzora i, u određenim okolnostima, poništavanja akta Privremenih institucija samouprave. U prethodnim slučajevima, pogotovo u periodu između 2002. i 2005, kada je Skupština Kosova preduzela inicijative u cilju promocije nezavisnosti Kosova, Specijalni predstavnik je ocenio da jedan broj akata nije u skladu sa Ustavnim okvirom, odnosno da ‘prevazilaze domet kompetencija [Skupštine]‘ (Dosije Ujedinjenih nacija br. 189, 7. februar 2003), i da, stoga, prevazilaze ovlašćenja Skupštine Kosova.

Ćutanje Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara u vezi deklaracije od 17. februara 2008. ukazuje da on nije smatrao da je deklaracija bila akt Privremenih institucija samouprave koji je trebalo da počne da deluje u sklopu poretka za čiji je nadzor on bio ovlašćen. Kako praksa pokazuje, on bi bio dužan da reaguje na akte Skupštine Kosova za koje je smatrao da su ultra vires, tj. izvan njenih prerogativa.

Sud prihvata da u Izveštaju Generalnog sekretara o Misiji privremene administracije Ujedinjenih nacija na Kosovu, podnetom Savetu bezbednosti 28. marta 2008. piše da je „Skuptina Kosova održala sednicu tokom koje je usvojila ‘Deklaraciju o nezavisnosti’, čime je proglasila Kosovo kao nezavisnu i suverenu Državu“ (Dok. Ujedinjenih nacija S/2008/211, stav. 3). To je bio normalan periodični izveštaj o aktivnostima UNMIK-a, u cilju obaveštavanja Saveta bezbednosti o dešavanjima na Kosovu; on nije bio namenjen kao pravna analiza deklaracije ili svojstva u kom su delovali oni koji su je usvojili“.

Član 109 jasno zaključuje da su lica koja su proglasila nezavisnost faktički samozvanci:

„Stoga Sud zaključuje da autori deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu delovali u svojstvu jedne od Privremenih institucija samouprave u sklopu Ustavnog poretka, nego kao lica koja su delovala kao predstavnici naroda Kosova izvan okvira privremene administracije“.

Članovi 114-117 pokazuju da Rezolucija 1244 u svom tekstu nigde ne prepoznaje aktere proglašenja nezavisnosti. Naravno, time MSP želi da istakne da donosioci Deklaracije o nezavisnosti nisu kršili međunarodno pravo – ali time MSP takođe pravi jasan diskontinuitet između pravnog poretka predviđenog Rezolucijom 1244 i svega što je usledilo nakon akta samoproglašenja „kosovske nezavisnosti“ od 17.2.2008. Drugim rečima, upravo su samoproglašene institucije sadašnjeg „Kosova“ one istinske paralelne institucije, izvan međunarodnopravnog poretka uspostavljenog Rezolucijom 1244.

Član 114:

„Sud primećuje da je suštinski cilj Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) stvaranje privremenog režima na Kosovu, s namerom da se dugoročni politički proces usmeri ka postizanju konačnog statusa. Rezolucija ne sadrži nikakve odredbe koje se tiču konačnog statusa Kosova ili uslova njegovog postizanja…

Stoga Rezolucija 1244 (1999) ne isključuje objavljivanje deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008, pošto ta dva instrumenta deluju na različitim nivoima: za razliku od Rezolucije 1244 (1999), deklaracija o nezavisnosti predstavlja pokušaj da se konačno utvrdi status Kosova“.

Član 115, uz pozivanje na član 58, imenuje aktere na koje se Rezolucija 1244 odnosi, a koji su specifično navedeni u Rezoluciji: Saveznu Republiku Jugoslaviju i njene oružane snage, međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo, države članice UN, organe UN poput Generalnog sekretara i njegovog Specijalnog predstavnika, KFOR, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju i, najzad, OVK i druge naoružane grupe kosovskih Albanaca. Izvan toga „ne postoje indicije u tekstu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999) da je Savet bezbednosti nameravao da, mimo toga, nametne specifične obaveze delovanja ili zabrane delovanja nekim drugim akterima“.

Član 117, pak, izričito podvlači da, za razliku od prethodnih rezolucija vezanih za kosovsku krizu, navedenih u članu 116 (rezolucije 1160, 1199, 1203) Rezolucija 1244 ne navodi „vođstvo kosovskih Albanaca“ kao jednog od aktera na koje se Rezolucija odnosi:

„Takvog pominjanja vođstva kosovskih Albanaca ili drugih aktera, osim prilično uopštenog pominjanja ‘svih zainteresovanih’ (član 14), nema u tekstu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti (1999)“.

Stoga, navodi se u članu 118:

„… Sud ne može da prihvati argument da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) sadrži zabranu protiv proglašavanja nezavisnosti koja bi se odnosila na autore Deklaracije o nezavisnosti…“

Da bi se zatim, u članu 119, zaključilo, faktički, da se akteri proglašenja nezavisnosti nalaze izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, pa se tako on na njih i na njihovu deklaraciju i ne odnosi, i da stoga oni nisu ni prekršili Rezoluciju 1244:

„Sud stoga nalazi da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (1999) nije sprečavala autore deklaracije od 17. februara 2008. da objave Deklaraciju o nezavisnosti od Republike Srbije. Dakle, deklaracija o nezavisnosti nije prekršila Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244 (1999)“.

Po istoj logici, MSP zaključuje da deklaracija nije prekršila ni Ustavni okvir uspostavljen od strane UNMIK-a, s obzirom na to da Deklaracija o nezavisnosti – ovo je vrlo bitno – nije delo Privremenih institucija:

Član 120:

„Sada će se Sud baviti pitanjem da li je Deklaracija o nezavisnosti od 17. februara 2008. prekršila Ustavni okvir uspostavljen pod pokroviteljstvom UNMIKA-a. Poglavlje 5 Ustavnog okvira definiše ovlašćenja Privremenih institucija samouprave Kosova. Jedan broj Država koje su učestvovale u postupku pred ovim Sudom je izneo argument da je donošenje deklaracije nezavisnost akt izvan ovlašćenja Privremenih institucija samouprave, kako to predviđa Ustavni okvir“.

Član 121:

„Sud je, međutim, već utvrdio (vidi članove 102 do 109 gore) da Deklaraciju o nezavisnosti od 17. februara 2008. nisu objavile Privremene institucije samouprave, niti je bila namera da taj akt stupi na snagu, ili da ima stvarnu snagu, unutar pravnog poretka u okviru kog su delovale te Privremene institucije. Iz toga proishodi da autori Deklaracije o nezavisnosti nisu bili ograničeni okvirom ovlašćenja i obaveza koji je uspostavljen radi upravljanja delovanjem Privremenih institucija samouprave. Stoga, Sud zaključuje da Deklaracija o nezavisnosti nije prekršila Ustavni okvir“.

Šta iz svega ovoga proizilazi? Jedan jedini zaključak: sadašnje „državne“ strukture u Prištini – nemaju nikakve veze sa Rezolucijom 1244. One su nastale izvan nje, izvan pravnog poretka uspostavljenog od strane UN, koji i dalje postoji. Istina, MSP je utvrdio da su kosmetski Arbanasi imali pravo da uzurpiraju pravo da proglase nezavisnost preko svojih samoproklamovanih „demokratski izabranih vođa“, odnosno da politički izraze svoje viđenje konačnog statusa KiM. No – to pravo svakako, prema rezonovanju MSP, imaju i druge etničke grupe na KiM, odnosno njihove „demokratski izabrane vođe“ (a nigde se ne navodi kakva je to tačno procedura koja nekome daje status „demokratski izabranog“). Naravno, to se na prvom mestu odnosi na Srbe na Kosovu i Metohiji.

Drugim rečima, nema ničega u međunarodnom pravu, kako ga je protumačio MSP, što obavezuje i jednog aktera na KiM da se podredi poretku samoproklamovanih vlasti u Prištini, niti bilo kog drugog državnog ili međunarodnog aktera, bilo Srbiju ili neku drugu državu, da sadašnje „državne“ institucije u Prištini prizna, pa čak i da sa njima opšti. Dakle, nema nikakvog pravnog razloga niti obaveze da vlasti u Beogradu primoravaju Srbe (a, stoga, i ostale nealbance) da se „integrišu“ u samoproklamovane „institucije“ Prištine. Obaveze mogu da budu samo političke, ali ne i pravne prirode.

Stoga sve priče o nekakvoj „statusnoj neutralnosti“ briselskog, ili bilo kog drugog procesa u kom učestvuju sadašnje samoproglašene strukture vlasti u Prištini – jednostavno ne piju vodu. Ako se samo pročita Savetodavno mišljenje MSP, jasno je da se statusna neutralnost može naći isključivo unutar Privremenih institucija samouprave uspostavljenih Ustavnim okvirom, proizašlim iz Rezolucije 1244 – a MSP je jasno rekao da su donosioci deklaracije o nezavisnosti iskoračili izvan tog Ustavnog okvira.

Istinska statusna neutralnost ne stanuje izvan tih okvira, definisanih od strane UN. Izvan njih stanuju jedino pokušaji – koji, sada znamo, nisu protivni međunarodnom pravu – da se ustanovi konačni status. Kosmetski Arbanasi su to pravo iskoristili. Isto to pravo, dakle, imaju i Srbi na KiM (a i ostale nacionalne zajednice koje su zainteresovane). To pravo, overeno od strane MSP, Srbija i Srbi na Kosovu i Metohiji trenutno ne koriste. Ali, po Savetodavnom mišljenju MSP – država Srbija i kosovsko-metohijski Srbi imaju isto ono pravo koje su iskoristile samoproglašene vlasti u Prištini.

Samoproglašene, divlje „institucije“ u Prištini su izabrale da konačni status bude – nezavisnost. Svaka vlast u Beogradu ima, dakle, pravo da kaže, u vremenu koje bude izabrala, da ne priznaje prištinske strukture, i da zahteva ponovno formiranje pravih Privremenih institucija koje predviđa Rezolucija 1244. Zvanični Beograd ima i druge alternative, između ostalog: da proglasi i alternativni konačni status – autonomiju Kosova i Metohije unutar Srbije, da formira institucije autonomije, odnosno Skupštinu Autonomne pokrajine KiM, pa čak i da proglasi sadašnje prištinske strukture – kao paralelne. Kao i pravo da ih brani, svim raspoloživim sredstvima, deklarativno na celoj teritoriji Kosova i Metohije, a praktično svuda tamo gde može. I da sve to bude u skladu sa međunarodnim pravom, onako kako ga je definisao MSP.

Što se tiče toga da li je uopšte trebalo postavljati bilo kakvo pitanje Međunarodnom sudu pravde, ili je trebalo jednostavno tužiti sve zemlje koje su priznale tzv. Kosovo – sada je kasno raspravljati. Pitanje je kakva se „pravda“ uopšte mogla i može očekivati od sadašnjih institucija međunarodne pravde kojima još uvek dominira pristrasni zapadni uticaj. Imamo to što imamo – Savetodavno mišljenje MSP, i od njega treba da izvučemo maksimum koji nam ide u korist.

Očigledno je da je, posle objave Savetodavnog mišljenja MSP u julu 2010, izostala valjana pravna analiza od strane tadašnje Vlade Mirka Cvetkovića i predsednika Srbije Borisa Tadića, što je za posledicu imalo to da su oni – istina pod snažnim zapadnim pritiskom, u vreme kada ni Rusija ni Kina još uvek nisu bile ono što su danas – nastavili da daju legitimitet divljim prištinskim strukturama, ulaženjem u nove pregovore s njima, bez odgovarajuće ograde, i potpisujući SSP sa EU. Vučić i Dačić su, potpisavši sa ovom divljom strukturom tzv. Briselski sporazum, istu samo dodatno legitimisali i, još gore, ukinuli institucije države Srbije na teritoriji KiM.

Srećom po nas, divlje prištinske strukture, odnosno njihovi sponzori, nisu voljne čak da daju ni onu mrvicu zvanu ZSO, na koju su se tim sporazumom obavezale. To državu Srbiju oslobađa obaveza daljeg učestvovanja u pregovorima s njima, odnosno od davanja bilo kakvih daljih ustupaka. Imamo čak i argument da se divlja prištinska struktura koju je Briselski sporazum legitimisao, sama delegitimisala time što ga je izigrala. Što otvara put da se od njih polako distanciramo, postepeno ih sve više delegitimišemo i posvetimo se (ponovnoj) izgradnji sopstvenih institucija na KiM.

Dakle, krah briselskih pregovora za nas ne treba da predstavlja povod za paniku ili nova moljakanja prema Zapadu, već dodatni adut i ohrabrenje, da igra ne samo da nije gotova, već da će tek da počne, onog trenutka kada budemo shvatili onu realnost koja nama i našim saveznicima – a ne samo našim neprijateljima ili suparnicima – ide u prilog. A to što zapadne sile nemaju nameru da promene svoj stav o „kosovskoj nezavisnosti“ – to neka se postepeno pretvori u njihov, a ne u naš problem, kako nezadovoljstvo njihovom ukupnom politikom u njihovim zemljama bude raslo.

Kao što i eventualne obaveze koje su sadašnje vladajuće strukture preuzele kao cenu dolaska za vlast treba da postanu njihov, a ne naš državni i nacionalni problem.

(Analitički forum)