SLOBODAN SAMARDŽIĆ: Zastrašujući plan koji su spremili Srbiji – ŠTA SE SPREMA I KAKO SE ODBRANITI …

Razgraničenje znači fino povlačenje graničnih linija između dve države, kada ta granica već postoji, tj. dve države je međusobno priznaju. U tome je sadržana sva prepredenost Vučićeve izdaje

Mi ne možemo znati da li je napis u Frankfurtskoj reviji (Frankfurter Rundschau) od 23. februara „procureo tekst” budućeg sporazuma o srpskom priznanju secesije Kosova, ili je u pitanju nečasna medijska zamka.

Ali, pouzdano znamo da će pravi predložak budućih „pregovora” biti modelski upravo takav tekst, a pregovaračke strane biće u prilici da ga izmene, i to na osnovu međusobne saglasnosti, najviše do 10%. To će biti rezultat famoznog razgraničenja, o čemu Vučić na idejnom planu govori od prošlog leta, a šta Dačić obelodanjuje kao zvaničnu državnu politiku.

Za one koji poznaju rečnik međunarodnog prava i odgovarajuću međudržavnu praksu, već je prošlog leta bilo jasno kuda Vučić smera (vid. moj prilog u ovom blogu). Da bi ostavio privid nekog dobitka za Srbiju, posle katastrofalnog podbacivanja u slučaju Prvog briselskog sporazuma, izvukao je iz rukava – razgraničenje.

Računajući na maglovitost tog izraza u javnomnjenjskoj svesti, svoj pravi naum, sa kojim su Amerikanci mogli da se slože, predstavio je kao „razgraničenje Srba i Albanaca”. Na tom bezobalnom moru, svako je mogao da zamišlja svoje obale, dok je i njemu i njegovim američkim sagovornicima bilo jasno da je reč o razgraničenju između „Srbije i Kosova”.

To je sasvim u skladu sa načelima i običajima međunarodnog prava, pod uslovom da se Kosovo tretira kao država. A međunarodno pravo kaže: „Precizno razgraničenje teritorije jedne države u odnosu na drugu predstavlja bitan element mira i poretka.” (S. Avramov, M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Sl. glasnik, 2006, str. 346).

Dakle, razgraničenje znači fino povlačenje graničnih linija između dve države („precizno”), kada ta granica već postoji, tj. dve države je međusobno priznaju. Cilj ove međudržavne operacije jeste da se izbegnu granični sporovi, a u konkretnom slučaju budući sporovi između „Srbije i Kosova”.

U tome je sadržana sva prepredenost Vučićeve izdaje, velika prevara koja treba da se pokaže tek na kraju kada se potpiše priznanje secesije Kosova. Danas je u tekućem političkom jeziku još uvek u upotrebi manipulativni surogat te prevare – razgraničenje „Srba i Albanaca”.

Dakle, odnosi između Srbije i Kosova tumače se kao granični spor, a ne teritorijalni zahtev. Naime, takav zahtev Albanaca već je ispunjen kroz tri čina: jednostranu secesiju Kosova, određeni broj jednostranih priznanja od strane država i, najzad, kroz de facto priznanje secesije Kosova od strane naprednjačko-socijalističke vlade ispunjenjem Prvog briselskog sporazuma.

Sada je na redu de iure priznanje preko novog pravno obavezujućeg sporazuma. Ono što do prošlog leta nismo znali jeste da će modus de iure priznanja biti sporazum o razgraničenju Srbije i Kosova. Time će se jednim udarcem ubiti dve muve: ne samo da će Srbija pravno priznati Kosovo, nego će se štaviše te „dve države” mirno razgraničiti i rešiti granične sporove, što Srbiji još preostaje sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom.

U tome je navodni tekst sporazuma od 17 tačaka, o čemu piše nemački list, modelski uputan. Model se strogo drži načela međudržavnog razgraničenja, a ono se u konkretnom slučaju odnosi na međusobno već priznate granice, koje sada treba korigovati po etničkom principu i na ravne časti: koliko mesnih zajednica ili sela sa srpskim stanovništvom prebaciti iz Kosova na stranu Srbije, toliko mesnih zajednica ili sela sa albanskim stanovništvom iz krnje Srbije prebaciti na stranu Kosova.

Kosovska Mitrovica dobija „specijalni status” (Sonderstatus), razume se kao objedinjeni grad. (U albanskom listu Kosovo Sot, koji je doneo svoju verziju “dokumenta”, pominje se isti status i za Bujanovac, i mnogo toga drugog što se ne podudara sa tekstom iz Frankfurtske revije, tako da ovaj albanski izvor ne bih ovde više pominjao.)

Gazivode i Trepča se privatizuju na 99 godina pod inostranim, tj. zapadnim, vlasništvom, itd. Za svrhu ovog napisa detalji nisu potrebni, s obzirom da nas ovde zanima vrsta „rešenja” na koju je zvanična srpska strana pristala prihvatajući „razgraničenje” kao model.

Sada je zanimljivo posmatrati dovijanja naših glavara, ali pre svega našeg genijalisimusa (izraz pozajmljen iz knjige Vladimira Vojnoviča Moskva 2042). Kaže: biće teško više nego u paklu, a misli na one metre u pokrajini koje nemamo, a za koje je spreman više nego da pogine. Potom nemušto negira autentičnost navodnog dokumenta, tvrdeći da „nismo još ni počeli da razgovaramo”. Ali, ako je reč o „razgraničenju”, zar je bitno da li je dokument te prirode lažan ili pravi. U svakom slučaju, on neće imati neki svoj dokument (pregovaračku platformu), kao što ga nikada nije ni imao. Do sada je sve papirnato dolazilo iz Brisela, a ovog puta će i Brisel biti usputna stanica od Vašingtona.

Za razliku od njega, i onih sa njim, Albanci imaju i svoju platformu i svoj pregovaračku ekipu, uredno izabrane u njihovoj skupštini. Štaviše, H. Tači, onako nepopularan što je uopšte prihvatio „razgraničenje”, sada nastoji da u pregovaračku platformu ubaci i Preševo, Bujanovac i Medveđu kao pojačanu strategiju. Da je spreman da ovu nameru dovede do apsurda, Vučić bi mu parirao zahtevom – Skadar plus. Ali ovako nešto ne može se očekivati od nekog ko je veselo predao pet srpskih opština u pokrajini koje su, dok se on nije pojavio kao spasilac mira u regionu, funkcionisale u sklopu lokalne samouprave Srbije.

Vučiću i družini, između ostalog, stalno treba stavljati do znanja da krše Ustav i zakone ove zemlje.

Na mestu je čin advokata Branka Pavlovića, koji je nedavno u Višem javnom tužilaštvu pokrenuo krivičnu prijavu protiv I. Dačića za saučešće u postupku otcepljenja dela teritorije. Upravo je o tome reč.

Mi smo svedoci protivustavnih (ne)dela koja predstavljaju konkretne akte veleizdaje. To je prosto javna činjenica ma šta pojedinci privatno mislili o tome.

Ako se država rastura u režiji jedne privatne politike, samo javni otpor može tome da stane na put. Reč je o velikom pitanju države, a sa tim i o velikom pitanju demokratije i vladavine prava u Srbiji.

(stanjestvari.com)