Sankt Peterburg na nišanu: AMERIKA ZADAJE TEŽAK UDARAC RUSIJI!

Hultkvist je uveren da će pridruživanje međunarodnoj mreži pružiti Stokholmu veću bezbednost i objašnjava da učešće u programu ne znači da će zemlja biti uključena u bilo kakve vojne operacije, ali će u slučaju „neke krize“ imati priliku da „utiče na diskusiju“ i iznese svoju poziciju.

Konačna odluka o učešću Švedske u programu evropskih oružanih snaga mogla bi biti doneta u septembru.

Komentarišući nameru Švedske da se pridruži evropskom vojnom savezu, ruski analitičari ocenjuju da to članstvo može da ojača njen potencijal, s obzirom da je ta država odavno imala moćnu odbrambenu industriju, ali istovremeno napominju da ta zemlja polako gubi neutralan status.

„Pre svega, treba naglasiti da uprkos neutralnom statusu koga se Švedska pridržava, ako se dobro sećam, skoro dva veka, poslednjih nekoliko godina, pa čak i decenija, ta zemlja ima vojne sporazume s NATO-om i samim tim, ona se formalno ne može smatrati neutralnom državom.

Ovde postoji tako grubo kršenje normi neutralnosti, prakse neutralnosti, koje su postojale u svetu i koje postoje i danas, jer je Švedska već dugo deo vojnog sistema Severoatlanskog saveza i zapadnoevropskih država.

Švedska sprovodi zajedničke vežbe sa državama NATO-a i prilično koordiniše i usaglašava stavove sa Alijansom o mnogim vojnim pitanjima. Zbog toga ova najava švedskog ministra odbrane nije novi i neočekivani zaokret, već pokazuje stalnu integraciju Švedske u vojne strukture Zapada“, kaže za Sputnjik ruski politikolog Vladimir Šapovalov.

Ekspert dodaje da je i sama činjenica da je Švedska 1995. godine pristupila Evropskoj uniji, takođe jasan dokaz da je ta zemlja nakon završetka Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza započela proces integracije u zapadne strukture.

„A ova poslednja izjava sugeriše da je ovaj proces integracije zapravo pri kraju, a da konačna integracija Švedske u vojne strukture Zapada nije daleko. To će značiti da je dvestogodišnji period švedske istorije neutralnosti završen, a da je Švedska postala deo zapadnog vojnog bloka“, naglašava Šapovalov.

Ruski analitičari podsećaju da je Švedska ranije bila skeptična prema takvoj inicijativi EU i navode da se pozicija Stokholma mogla promeniti zbog trenutne geopolitičke situacije i trenda integracija koji vlada u Evropi. Nemci, Francuzi i Italijani ujedinjuju svoje odbrambene komplekse, a Švedska ne želi da se drži dalje od ovog dominantnog evropskog trenda.

Pre svega, Šveđani su zainteresovani za savez sa novonastalom vojno-industrijskom Evropom. Želeli bi da se pridruže razvoju novih tehnologija, stvaranju objedinjenih sistema naoružanja, jer Stokholm ne želi da ostane na marginama evropske istorije.

„Zašto se ovo sada događa? Mislim da ne postoji konkretan razlog povezan s tim zašto se sve ovo baš sad događa. Postoji opšti trend koji je doveo do postepene integracije u zapadnoj zajednici, a Švedska je dostigla takvu tačku u svom okretanju ka zapadnim strukturama da se dalja integracija pokazala sasvim logičnom.

Bez sumnje, ovo će se u zapadnoj štampi navesti kao izbor, s obzirom na pretnju koja navodno dolazi od Rusije. Istovremeno, treba se setiti da su ta antiruska raspoloženja i fobije, kao i priče o tome da Rusija preti Švedskoj, veoma moderni u švedskom političkom diskursu i informacionom prostoru.

Setimo se samo spekulacija o ruskim podmornicama u blizini švedskih obala i nekoliko drugih incidenata vezanih za ruske vojne avione. Dakle, već duže vreme Švedska namerno formira politiku koja treba da dovede do te promene, tj. odbacivanja švedske neutralnosti“, kaže Šapovalov.

Ekspert smatra da ovo nije izbor Švedske i da ta zemlja nije samostalno donela odluku o priključivanju jedinstvenoj evropskoj vojsci.

„Naravno, ovo nije švedski izbor. Švedska je odavno prestala da bude predmet međunarodnih odnosa. Švedska, bar od sredine devedesetih, kada je izabrala put integracija sa Zapadom, počela je postepeno da gubi subjektivnost, a u ovom slučaju to je proces koji traje nekoliko decenija.

Želim da naglasim da je Švedska u tom smislu prilično atraktivna Zapadu kao vojno uporište protiv Rusije.

Ta zemlja se nalazi u neposrednoj blizini ruskih morskih i kopnenih granica, a takođe, Švedska je i u neposrednoj blizini drugog najvećeg ruskog grada Sankt Peterburga i naravno da konačna integracija Švedske u evropske i zapadne vojne strukture može biti iskorišćena za raspoređivanje raketa srednjeg i kratkog manjeg dometa u toj zemlji.

Ovo zvuči kao apsurdna izjava, jer je Švedska neutralna zemlja, ali ako se Švedska integriše u zapadne vojne strukture, ne može se govoriti o neutralnosti. I zbog toga je pojava američkih vojnih baza, uključujući raspoređivanje raketa, moguća ne samo, na primer, u Poljskoj ili baltičkim zemljama, već i u Švedskoj“, zaključio je Šapovalov.

Ideja stvaranja ujedinjene vojske u Evropi postoji već tridesetak godina, ali ona nije naišla na stvarnu podršku. Poziv da se konačno sprovedu dugogodišnji planovi stigao je u novembru prošle godine, kada je francuski predsednik Emanuel Makron rekao da zemlje EU moraju da udruže napore u oblasti odbrane.

Eksperti takođe smatraju da ideja o evropskoj vojsci nije toliko povezana sa ličnim ambicijama predsednika Francuske, koliko sa objektivnim spoljnopolitičkim razlozima — EU namerava da ojača svoju poziciju u odnosima sa SAD.

Evropa ne želi da zavisi od vojno-političke doktrine Vašingtona, da koristi Brisel za svoje interese u svim delovima sveta, bez obzira da li je to samoj EU potrebno ili ne. Kao još jedan razlog navodi se i i to da je Evropu na takvu ideju podstakla i neizvesnost koja je sada primetna u svetskoj politici.

Evropa je navikla da živi u relativnoj stabilnosti, ali shvata da se svet menja i da se javljaju turbulencije. Ono što je pre 15 godina izgledalo kao naučna fantastika, danas je stvarnost.

Na primer, „bregzit“ ili rat na istoku Ukrajine. Nije poznato kako će se Donald Tramp ponašati ako pobedi na sledećim izborima. Takođe nije jasno ni ko bi ga mogao naslediti. Nije jasno koje će snage preovlađivati u SAD…

Ideja o vojnoj saradnji u okviru EU „vaskrsla“ je u trenutku narastajućih napetosti sa SAD, a to je ujedno i pokazatelj krize evroatlantizma.

Evropljanima se ne sviđaju mnoge akcije Vašingtona, poput povlačenja iz nuklearnog sporazuma sa Iranom i jednostranog raskida Dogovora o raketama dalekog i kratkog dometa, jednog od najvažnijih dogovora o kontroli naoružanja, što može dovesti do eskalacije tenzija i uništenja evropskog sistema bezbednosti.

A takva politika Vašingtona posebno ne odgovara onim evropskim elitama, pre svega Francuskoj i Nemačkoj, koje Amerikanci ne vide kao ravnopravne partnere, već kao svoje satelite.

Sputnjik