Rolingstonsi u Splitu

Vaterpolista Aleksandro Kralj nije se pokazao u Splitu ni kao pravi član vaterpolo kluba Crvena zvezda, a bogami ni kao muškarac. Skinuti dres kluba za koji igraš, onako ponizno baciti taj dres, jeste ne samo sportska, već i muška predaja. Što bi običan narod rekao, dotični Aleksandro iz Kotora ispao je obična pi..... A reći ono što je on rekao, jeste indirektno prozivanje Srbije i Srba za sve nedaće na ovim prostorima u poslednjih 30 godina. Jer, šta znači zavapiti, doduše, iz hladnog mora u februaru: „Ja sam Crnogorac”?

Da li to znači da Srbe treba baciti u more jer su krivi za sve, a da su Crnogorci iz toga izuzeti? Ili, braćo Hrvati, vi i mi Crnogorci smo sada u NATO-u saveznici, nije red da mene tučete, ja sam vaš saveznik, udrite po Srbima, oni nisu u NATO-u.

Ili je ovo, zapravo, samo osveta Splita Crnoj Gori zato što Podgorica neće da vrati Splitu bivši školski brod jugoslovenske ratne mornarice „Jadran”, koji sada plovi pod crnogorskom zastavom. Za kupovinu tog broda davnih godina, kao pojedinac, najviše para dao je pokojni kralj ujedinitelj Aleksandar. Pa je morem u Splitu, umesto „Jadrana”, zaplovio siroti Crnogorac Aleksandro Kralj. Ipak, postupak Splićana nije fer, jer ako su već oprostili Crnoj Gori pljačke i paljevine crnogorskih rezervista u uniformama JNA na području Dubrovnika 1991. godine, otimačinu jahti i čamaca, štamparije u Konavlima i opreme sa dubrovačkog aerodroma, mogli su i da ne napadnu Crnogorca u dresu Crvene zvezde. Istina, nisu mladi Splićani znali čije srce kuca ispod Zvezdinog grba na majici. I za koga kuca. Jer, u profesionalizmu smo, zar ne? Nema emocija, samo lova...

Split je neobično mesto, njega su godinama unazad nastanjivali tzv. rolingstonsi, odnosno ljudi iz Dalmatinske zagore, za koje stari Splićani kažu da su se s kamenjem sa brda skotrljali u grad. I pitomci Vojnopomorske akademije u vreme SFRJ svojevremeno su u Splitu doživljavali bacanje u more, jer se rolingstonsi moraju dokazati i u mržnji i u divljini. Samo se o tome nije mnogo pisalo.

Jednom sam, početkom osamdesetih godina, za televiziju Zagreb napravio reportažu o raketnoj fregati F-31 „Split”, kao najbolje naoružanom ratnom brodu u toj kategoriji i tonaži na Mediteranu po oceni italijanskog vojnog magazina „Rivista maritima”. Tu ocenu sam izneo u reportaži, dakle to nije bila moja ocena, već ocena italijanskog vojnog lista, što sam i naglasio. Kada sam 15 dana posle prikazivanja te reportaže na televiziji pio kapučino u kafiću „Semafor” u Splitu, u društvu komandanta fregate „Split” Ive Milišića, dvojica mladića koja su sedela za obližnjim stolom neprekidno su me mrsko gledala.

– Šta je ovima, barba Ive?

– A ništa, ne vole vojsku.

– Čekaj, pa fregata nosi ime grada Splita, zar nisu ponosni na to?

– Ne razumiješ ti rolingstonse, pa svi mi oficiri i podoficiri na posao u Splitu dolazimo u civilnoj odjeći, presvlačimo se na brodu, ili u kasarni. Nema nas u uniformama u gradu i tako je to već godinama.

Što bi rekli vojnici, siroti Aleksandro je bio u uniformi Crvene zvezde, taj je klub sinonim Srba, Srbije i srpstva i Aleksandro je odleteo u more. Mogao je iz mora da viče i „vraćamo Jadran” – ne bi pomoglo, jer grb Crvene zvezde je veliki izazov. Ne može svako da ga nosi.

Plakao je Split na Rivi kad je razarač „Dubrovnik” 1934. dovezao iz Marselja ubijenog kralja Aleksandra. Fudbalski Poljud plakao je u maju 1980. godine kada je umro Maršal. Igrao je Hajduk protiv Crvene zvezde. I kada je spiker objavio da je Tito umro, na stadionu je zavladala grobna tišina. A zatim pesma celog stadiona: „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!” Ceo stadion peva, a igrači Crvene zvezde i Hajduka stoje pomešani na terenu i plaču. Postoji o tome TV snimak. Posle smo svi skrenuli. Možda nismo ni zaslužili ono što smo imali.

– Ti si plaka tada na Poljudu, optužio je Antun Vrdoljak mnogo godina kasnije u jednoj televizijskoj emisiji Hajdukovog beka Mužinića.

– I ti si plaka, vidija san te! – nije se dao Mužinić.

– A ne, ja san otvorija viski! – na to će Vrdoljak. U Titovoj Jugoslaviji snimio je svoje najbolje filmove, a sve je finansirala država.

Postoji u arhivama jedan nemi film. Kralj Aleksandar i kraljica Marija dolaze u Zagreb 1930. godine, narod na Jelačić placu oduševljeno kliče kralju i baca cveće, 1934. ubijenog kralja voze kroz Hrvatsku za Beograd, pored pruge narod kleči, moli se i plače, 1937. knez Pavle i kneginja Olga na Jelačić placu u Zagrebu, narod oduševljeno kliče, godina 1941. Nemci na tenkovima ulaze u Zagreb, narod oduševljeno kliče i baca cveće, nekoliko dana kasnije Pavelić drži govor na Markovom trgu, narod oduševljeno kliče, 1945. godine partizani ulaze u Zagreb, narod stoji sa strane i znatiželjno posmatra, ali bez klicanja i cveća. Nekoliko dana kasnije Tito drži govor na Markovom trgu sa istog prozora gde i Pavelić 1941, narod sluša i povremeno pljeska, Tito umire 1980, narod na Glavnom kolodvoru ispraća Plavi voz i plače. Tuđman pobeđuje na izborima 1990, narod oduševljeno kliče, Tuđman umire krajem 1999, narod plače na ulicama Zagreba...

I sada se čudimo što je siroti Aleksandro skočio u more.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.