PREOKRET KOJI NIKO NIJE OČEKIVAO: Tramp želi “novi svetski poredak” s Rusijom i Kinom

Nakon što je dvogodišnja istraga američkog specijalnog istražitelja Roberta Milera otkrila da ne postoji nikakva veza između Trampovog tima s Rusijom i da Moskva nije uticala na izbor američkog predsednika 2016. godine, Tramp je izjavio kako su Sjedinjene Države mogle imati “dobar odnos” s Kinom i Rusijom, ali je afera “Russiagate” bacila zlokobno svetlo na njegove namere, negirajući takvu mogućnost. Donald Tramp je ovo izjavio u intervjuu Fox News.

Opširan intervju je objavljen odmah nakon što je skandal “Russiagate” pukao kao balon od sapunice.

Posle svega, svet je još uvek ovde. To jest, može postići sporazum između Kine, Rusije i Sjedinjenih Država ili ostati u sadašnjem haosu uzrokovanom beskonačnim ratom i beskonačnim terorom, koji neokonzervativcima daju neograničenu moć.

Trampovo klimanje glavom, nakon završetka istrage koja je držala svet u neizvesnosti, otvara mogućnost saradnje. Hipotetičku, ali se ona ne može isključiti.

Naravno, neki evropski novinari su uplašeni ovim razvojem, jer bi “novi poredak” pod Trampom, koji bi dogovorile tri supersile, izolovao Evropu.

Ovaj argument se koristio za napad na evropske populiste, koji u ovom trenutku imaju opasnu “obaveštajnu saradnju s neprijateljem”. Na jednoj strani sa Stivom Benonom, a na drugoj, iako ne tako otvorenu, s Putinovom Rusijom.

Ali ako se bolje pogleda, evropska zajednica je rođena upravo s misijom premošćavanja Istoka i Zapada. Toliko da bi istorijski kompromis trebalo da pohvali misiju koja je pokrenula reformski proces u Sovjetskom Savezu i otvorila ga svetu, što bi bio eufemizam za uništenje “sovjetskog carstva”, posledično Rusije i brojnih postsovjetskih republika.

Nekada je Evropa bila u  središtu globalne geopolitike, a ubistvo Alda Mora u Italiji je 1978. čak označilo početak nove ere u svetu, ere dominacije neoliberalizma i neokonzervativaca, koji su ekonomsku i stratešku doktrinu ubrzo pretvorili u ideologiju. Ove snage su globalnu dominaciju uspostavile nakon napada 11. septembra 2001.

Danas se vraćamo na hipotetičko otopljavanje odnosa između Istoka i Zapada, čak iako je svet potpuno drugačiji. Tu je danas i Kina, koja je nekada bila marginalna azijska zemlja. Tu su i Tramp i Putin na čelu Sjedinjenih Država i Rusije, koji trenutno nisu u kontaktu, ali bi mogli biti lideri ovog opuštajućeg procesa.

Evropa je suočena s novom perspektivom i prema nekima bi trebala da bude i bedem koji se suprotstavlja evoluciji, jer kritičari globalnog sporazuma Evropu u tom procesu vide kao marginalizovanu silu.

Ali Trampova izjava, iako od svega toga ne mora ispasti ništa, Evropsku uniju vraća na kurs o kom su govorili njeni utemeljitelji, da Evropa bude most između udaljenih civilizacija i sila.

Ova nova perspektiva je zapravo stara. U njoj Evropa uopšte nije marginalna, već je obavezno raskršće novih odnosa između Istoka i Zapada. Evropa više ne bi bila klijentelistička tvorevina Sjedinjenih Država, već područje dijaloga prema tri različita smera.

Naravno, morala bi ostati ujedinjena, ali reformisana s vraćanjem svojim demokratskim temeljima. Evropska unija, ako treba da postoji, mora biti zajednica suverenih i jednakopravnih naroda, odbacujući sadašnji elitistički zanos koji traži “više Evrope” nego što je potrebno.

Puki “populizam”, bez jasne spoljnopolitičke vizije za budućnost, ovde ne može odigrati nikakvu ulogu i postoji opasnost da se “novi svetski poredak” na Starom kontinentu uspostavi kroz interakciju elita. To je realna opasnost.

Legitimne težnje evropskih građana su već izdate, ali Evropa u svet treba da se vrati kao kolevka demokratije, s obzirom da ona pripada našem nasleđu i demokratija je bogatstvo s kojim drugi narodi još uvek eksperimentišu i prilagođavaju svom civilizacijskom i kulturološkom okruženju.

Međutim, osim sukoba koji potresaju Evropu, čiji će se ishod videti na evropskim izborima, ostaje da se vidi da li je Tramp iskren u nameri da ide ka tom cilju. Ipak govorimo o jednoj izjavi u jednom intervjuu, iako nije isključeno da bi Tramp voleo da postigne dogovor s Putinom i Ksi Đinpingom o podeli sfera uticaja, isključujući Evropu. Za to postoje mnoge prepreke, možda čak u Moskvi i Pekingu, koji Evropu još uvek vide kao relevantnog globalnog aktera. Ali takođe postoje i mnoge sile koje spolja podržavaju ovu ideju.

“Razgovaraću s mnogim ljudima o Venecueli, u određenom trenutku možda čak i s predsednikom Putinom i predsednikom Kine Ksi Đinpingom”, tako je u petak Donald Tramp komentarisao krizu koja potresa zemlju Latinske Amerike.

Nakon prethodne, ovo je značajna poruka predsednika Sjedinjenih Država, jer ističe da mu je pozitivan ishod istrage o Rusiji dao novu slobodu delovanja i manevrisanja.

Pre bi jednostavno bio nesposoban za takvo nešto, jer bi odmah bio optužen da je u dosluhu s Rusima.

Nakon onoga što je rekao za Fox News, kada je rekao da su Sjedinjene Države mogle imati “velike odnose” sa dve globalne sile da nije bilo istrage, sada se prelazi na konkretna svetska žarišta.

Tramp ublažava dosadašnje oštre izjave, kao onu kojom je naredio Rusiji da povuče mali kontingent koji je poslat u Karakas kao podrška Nikolasu Maduru, koga njegova administracija pokušava da svrgne i postavi na vlast samoproglašenog predsednika Huana Gvaida.

Nakon svega, šta znači taj vremenski okvir, odnosno da će “u nekom trenutku” razgovarati s Putinom i Ksijem. Američka administracija je više puta izjavila da su “sve opcije na stolu”, što se odnosi i na mogućnost direktne intervencije u Venecueli.

Pa ipak, čini se da Trampove reči isključuju taj razvoj i sve je vidljivije otvaranje ka pregovaračkom rešenju krize. Čak i ovde isključuje Evropu i tvrdi kako izlaz treba tražiti s Pekingom i Moskvom, koji imaju velike interese u latinoameričkoj zemlji, štaviše, iste kao i Sjedinjene Države, a to je u ovom slučaju nafta.

S druge strane, venecuelanska kriza je postala globalna, što pokazuje podela sveta na pristalice Gvaida i Madura. A globalna kriza zahteva globalno rešenje.

Videćemo kako će se stvari razvijati. U ovoj krizi i mestu Evrope u svetu postoje mnoge varijable, a mogućnost katastrofe u Venecueli je i dalje visoka. S druge strane, Evropa spoljnu politiku, zajedničku ili na nivou nacionalnih vlada, ne može voditi iskazivanjem nezadovoljstva i ponašanjem uvređene usedelice.

Ako je Tramp, ojačan oslobađanjem optužbi za saradnju s Rusima, izbacio Evropu iz jednačine, umesto cmizdrenja, Vašingtonu jasno treba poručiti da globalnog rešenja ne može biti bez saglasnosti evropskih zemalja ili barem evropskih sila.

Konačno, takav stav će dobiti podršku Moskve i Pekinga, što će Evropi biti od velike pomoći. Ako ne bude tako, krivica se sigurno neće svaliti na Trampa, iako se još treba uveriti u njegovu iskrenost. Ali, signal je više nego jasan.

(Fox News,Il Giornale,logicno.com)