Šta je Srpska pravoslavna crkva skrivila NATO stratezima? Odgovor je prost: Crkva je kriva zato što postoji! Da nje nije, sve bi ciljeve Amerikanci lakše ispunili.

„Od raspada Sovjetskog Saveza, religija i nuklearno oružje imaju ogroman rast značaja, dostižući vrh u (današnjoj) ruskoj strategiji i ideologiji“.

Dmitrij Adamski, „Rusko nuklearno pravoslavlje 2019.“

General Frenklin Hodžis, do decembra 2017. i glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi (United States Army Europe), što je među značajnijim pozicijama u njihovom „armijskom sistemu“, otvoreno ukazuje: sa jedne strane, Crkva je „glavna pretnja za dovršavanje posla na Balkanu“ budući da se, kako iz konteksta u kom je to rečeno proizilazi — preko nje plasira „maligni uticaj Rusije“; sa druge strane, pritisci Crkve oko „rešavanja kosovskog pitanja“ su toliki, da bi „Srbiji trebalo pomoći“ da se tome odupre.

Kada se sve sabere, za Hodžisa je rešenje jednostavno: rukovodstvo Srbije treba da prizna lažnu državu kosovsko-metohijskih Albanaca, tako se odlučno „odupre pritiscima“ Crkve, javno je omalovaži i time njen ugled dovede u pitanje, što će u krajnjoj liniji rezultirati i istiskivanjem „malignog uticaja Rusije“. I svi srećni i zadovoljni. Albanci dobili drugu državu, Srbija se rešila teškog kosovskog bremena, a zli Rusi vraćeni u svoju stepu.

Hodžisov predlog je sasvim na liniji onoga što je njegov nadređeni, doskora zapovednik američkih oružanih snaga za Evropu (United States European Command), general Kertis Skaparoti, rekao na saslušanju pred Senatom nekoliko meseci ranije: Srbi kao narod su problem, a posebno njihova istorijska veza sa Rusijom i „osećanje pripadnosti“.

Samjuel Hantington je u antologijskom radu „Sukob civilizacija“ to „osećanje pripadnosti“ odlično objasnio, smeštajući Srbe, bez ikakvog dvoumljenja, u pravoslavnu civilizaciju. Između ostalog, i zbog istorijskih veza, ali pre svega zbog crkve. Religija je oblikovala moralne matrice čitavih naroda, tako uticala na njihovu kulturu, usmeravala društvene procese.

Sjajnom Hantingtonu je bilo jasno da se te stvari ne mogu lako menjati, potrebne su decenije, ponekad i vekovi za „skretanje“ vrednosnih vertikala i transformaciju izgrađenih kolektivnih predstava, mada je i oko toga bio skeptičan: verovatnije je da se te promene, transformacije dešavaju „nadograđivanjem“ postojećeg, a ne „odstranjivanjem“ dosadašnjeg i „instaliranjem“ novog. Vrednosni obrasci počivaju na istorijskim predstavama, mitovima, osećanju pripadnosti, filozofiji dobra, prenose generacijama, prema njima se meri šta je dobro, a šta loše, šta je društveno prihvatljivo, a šta nije.

Na temeljima Hantingtonove teorije, Skaparoti je pokušao da definiše dijagnozu, a Hodžis, evo, predložio i terapiju. Hodžisova terapija je za Srbe — uvredljiva, za druge posmatrače — smešna. Što uopšte ne znači i da će američki stratezi od nje odustati. Čak naprotiv. Sve ove izjave, uz dešavanja na terenu, upravo ukazuju na suprotno: unutar američkih vojnih struktura već neko vreme se rade ozbiljna istraživanja na temu uticaja religije na geopolitičke procese. NATO će potom, po običaju, biti tu da realizuje osmišljeno. Zato evropske članice i služe, da izvršavaju ono što se u Vašingtonu odluči.

Imajući u vidu da je Rusija označena za ključnu pretnju i da će to još dugo ostati, pravoslavlje je „na radaru“. Ili tačnije — pravoslavna civilizacija.

U prilog ovoj tezi ide i veliki uspeh nedavno objavljene monografije Dmitrija Adamskog pod naslovom: „Rusko nuklearno pravoslavlje“. Autor konstatuje da se u Rusiji pojavilo „nuklearno sveštenstvo“, odnosno da je kao nigde drugde u segmentu ruskog vojnog nuklearnog programa uočljiva strateška povezanost crkve i države. On objašnjava da crkva daje svojevrsan legitimitet razvoju nuklearnog oružja, jer to shvata kao ključni instrument očuvanja države, a da zauzvrat vojni krugovi podstiču širenje uticaja crkve na unutrašnju i spoljnu politiku.

Tako je Moskovska patrijaršija integrisana u najvažniji deo oružanih snaga zemlje, postala vitalni deo ruske nacionalne bezbednosti, politike i identiteta. U jednom od prikaza knjige koje je publikovao izdavač navodi se da Adamski opisuje kako je „crkva legitimisala i uticala na agresivnu strategiju nacionalne bezbednosti Moskve u dvadeset prvom veku“. Nikolas Gvozdev citira recenziju Dmitrija Gorenburga, koji je primetio da se tako osvetljava „jedna dimenzija razvoja ruske vojske u postsovjetskom vremenu koji se bukvalno ne pominje u postojećim studijama. Budući radovi na temu uloge vojske u ruskom društvu i spoljnoj politici će morati da uzimaju u obzir stepen do kog je ona bila oblikovana kroz savez sa Ruskom pravoslavnom crkvom“.

Pola decenije ranije, neizbežni Karl Bilt je kritikovao tadašnjeg američkog ambasadora u Moskvi Majkla Makfola kako „potcenjuje snagu Putinove nove antizapadne i antidekadentne linije, koja se gradi na duboko konzervativnim, pravoslavnim idejama“. Iz toga, a „zahvaljujući“ slobodnoj interpretaciji ruskih i bugarskih novinara, kasnije je proizašlo ono kako „Karl Bilt misli da je istočnoevropsko pravoslavlje glavna pretnja zapadnoj civilizaciji“. Istina, Bilt to nikada nije rekao, ali iz tekućeg „fokusiranja“ vojnih struktura na „uticaj pravoslavlja na (geo)politiku“ vidljivo je da i te kako ima onih koji tako misle.

Skaparotijeva dijagnoza i Hodžisova terapija, dakle, nisu „izolovani incidenti“, već predstavljaju novi analitički pristup u tumačenju političkih procesa.

Otvaranje crkvenog pitanja u Ukrajini, cela igra oko tomosa vaseljenskog patrijarha i autokefalnosti, za Sjedinjene Države je deo rešenja, pošto se tako, da iskoristimo jedan zaključak Adamskog, potkopavaju nacionalna bezbednost, politika i identitet Rusije. Isto kao što se sramnim zakonom u Crnoj Gori potkopava nacionalna bezbednost i politika Srbije, identitet srpskog naroda. Na dugi rok, to bi trebalo da stvori nepremostivi antagonizam između Podgorice i Beograda, ali i proizvede nove sukobe sa ogromnim potencijalom za destabilizaciju Crne Gore, a perspektivno i Srbije.

Glasna razmišljanja o mogućnostima ustanovljavanja nekakve „Kosovske pravoslavne crkve“, koja se mogu čuti poslednjih meseci na raznim forumima, takođe su na ovom fonu. Jednako kao i Zoran Zaev, koji se nije prekrstio čak ni pred papom kada je osolio pogaču, a ponavlja da „njegova zemlja, koja je suverena, ima pravo na posebnu i nezavisnu crkvu“. Reč autokefalnost nije upotrebio, valjda zato što nije vernik pa mu ona ni ne znači mnogo, a šta podrazumeva pod „posebnom crkvom“ — nije dodatno pojasnio.

Američko neutralisanje „ruske pretnje“ više se ne odvija samo gomilanjem vojnih snaga na granicama najveće zemlje na svetu, sankcijama i daljim ekonomskim iznurivanjem, propagandnim aktivnostima i političkim instrumentima, već i napadom na pravoslavnu crkvu.

Iznutra se pokušavaju iskoristiti sve nesuglasice između različitih patrijaršija kako bi se razorio blok naroda koji je Hantington nazvao pravoslavnom civilizacijom. Spolja, taktikom divide et impera, koriste se političke okolnosti za formiranje novih organizacija. Otuda i naprasna zainteresovanost Đukanovića i Zaeva za crkveno pitanje.

Desant NATO-a na pravoslavlje uveliko se sprovodi.