DW: Poslednja bitka Angele Merkel biće Kosovo

U sukobu Kosova i Srbije u igri je i spoljnopolitička ostavština Angele Merkel, ali i stabilnost Evrope i budućnost zapadnog savezništva, smatra Bodo Veber.

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutom 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutim 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Veber ističe da je u pozadini tih pregovora ideja o razmeni teritorija, ali uz podsećanje da do sada niko nije saopštio jasan plan. Takođe, kaže Veber, protiv te ideje su se izjasnili pre svega nemačka vlada i kancelarka, što je naišlo na nerazumevanje njenih zagovornika.

Ta ideja, taj predlog je zapravo nešto sasvim drugo od onoga što prikazuju njegovi zagovarači: to je užasan savez dvojice balkanskih vođa sa šeficom diplomatije EU i nepredvidljivom Trampovom administracijom. To je savez koji pervertira politički dijalog i osnovne principe decenija zapadne stabilizacije i demokratizacije zapadnog Balkana, smatra Veber.

“Posle rata na Kosovu, upravo je Beograd odbio bilo kakav kompromis utemeljen na stvarnosti, uključujući i plan izaslanika UN Matija Ahtisaarija, koji je Priština bila primorana da sprovede unilateralno, u okvirima ustavnog poretka današnje Republike Kosovo”, kaže Vebr i dodaje:

“Tek godinama kasnije, kancelarka Merkel je bila ta koja je za rešavanje blokiranog sukoba oko statusa iskoristila stremljenje Beograda ka EU - povezujući pristupanje Srbije s priznavanjem realnosti o gubitku Kosova - te je tako uz podršku Velike Britanije i SAD postigla istorijski napredak. U Sporazumu iz aprila 2013. Beograd je faktički priznao Kosovo. Tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić je javno govorio da su se politika i društvo čitavu deceniju lagali da je Kosovo još uvek deo Srbije.”

Iako EU tada nije izričito odredila cilj dijaloga, obema stranama je bilo jasno da to znači potpunu normalizaciju odnosa, uključujući i uzajamno priznavanje. Na to su upućivale i izjave Angele Merkel i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea - da je vreme promena granica na Balkanu završeno, nastavlja dalje Veber.

On smatra i da su zbog toga novi, “tajni” pregovori, zapravo drastičan politički korak unazad, dok svi akteri imaju različite motive. Srbija, prema njegovim rečima želi da iskoristi trenutnu političku slabost EU, kako bi izvukla više od onoga što je to bilo moguće u ranije dogovorenim uskim okvirima dijaloga. Takođe, želi i da skrene pažnju sa aktuelnih domaćih političkih problema.

Kosovo, s druge strane, je protiv volje svih kosovskih albanskih stranaka privatizovalo pregovore u vidu Tačija, jer se on nada da će izbeći preteću optužnicu Specijalnog suda EU za ratne zločine na kraju rata na Kosovu, smatra Veber.

Kada je reč o Federiki Mogerini, dodaje on, “njen nedostatak kapaciteta kao pregovaračice je dijalog doveo u egzistencijalnu krizu. Ona očajnički pokušava da svoj neuspeh pretvori u uspešnu priču, tako što svoju besprincipijelnost - u ovom dijalogu uzdiže kao princip. Njen zajednički imenitelj s Trampovom administracijom, u ovoj neobičnoj osovini Brisel-Vašington, leži u odustajanju od zapadnih liberalno-demokratskih principa u korist postizanja dogovora u smislu ‘svaki dogovor je dobar dogovor”.

Stoga, on smatra da bi potencijalne posledice sporazuma o razmeni teritorija, "naknadne zapadne legitimizacije etno-teritorijalnog principa tri decenije od početka balkanskih ratova", bile bi razorne: "Egzodus Srba, koji većinom žive na jugu Kosova, bio bi neizbežan. Posle toga bi usledili oružani sukobi između većinskog srpskog stanovništva i kosovskih Albanaca na severnom Kosovu. Usledila bi etno-nacionalistička destabilizacija celog regiona, od Bosne i Hercegovine do Severne Makedonije. Proces pristupanja zemalja zapadnog Balkana EU bio bi na duže vreme zaleđen."

Za kancelarku Merkel, trenutni razvoj događaja predstavlja neku vrstu poslednje spoljnopolitičke i evropskopolitičke bitke, smatra ovaj analitičar i dodaje da su se i unutar EU protiv te ideje najjasnije izjasnili Merkel i njen socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Haiko Mas.

"Taj stav deli velika većina država članica EU, uključujući i one poput Španije i Slovačke, koje nisu priznale Kosovo. Međutim, one se za sada skrivaju iza Nemačke, nadajući se vodećoj ulozi kancelarke. Čini se da Angela Merkel trenutno okleva da na kraju svoje ere započne ovu bitku za svoje političko nasleđe", kaže on.

veber potom ističe da bi Merkelova, kako bi se sprečila sporazum o razmeni teritorija s njegovim dalekosežnim posledicama, kancelarka morala ponovo preuzeti ulogu evropskog vođe u ovom političkom dijalogu. "Beogradu i Prištini mora jasno dati do znanja da bi u slučaju potpisivanja sporazuma o razmeni teritorija, zbog pretnje miru i demokratiji na zapadnom Balkanu, za Berlin to moglo značiti potkopavanje izgleda za članstvo u EU za obe zemlje i to na duži rok", kaže on.

"Osim toga, Berlin bi trebalo da okupi druge članice EU u inicijativi za resetovanje pregovora i vraćanje izvornim okvirima dijaloga. Treba sačekati i videti da li će samit Zapadnog Balkana u kancelarkinoj kancelariji, koji su Merkel i francuski predsednik Makron zakazali za 29. aprila, biti prvi korak u tom smeru", zaključuje Bodo Veber.