Blamaža stoljeća: Đukanović spreman da na Dan pobede proglasi pobedu nad Rusijom i Srbijom

Devetog maja, kada sav progresivan svijet bude obilježavao godišnjicu pobjede nad fašizmom, amero-montenegrinski režim u Crnoj Gori sudskim putem će proglasiti pobjedu nad Rusijom i Srbijom. I nad zdravim razumom.

Devetog maja ove 2019. godine biće pročitana sudska presuda u slučaju koji je javnosti poznat pod imenom „državni udar“.

Sudski postupak je trajao gotovo tri godine, a sastojao se u pokušaju Specijalnog državnog tužilaštva Crne Gore da dokaže konstrukciju za koju ne posjeduje nijedan materijalni dokaz, za koju nema niti jednog jedinog validnog svjedoka, a sve to povodom zločina koji se nije ni desio, najvjerovatnije stoga što je cijelim svojim tokom bio i ostao nemoguć.

Javnost u Crnoj Gori je bila u prilici da prati suđenje u direktnom televizijskom prenosu. Tako je odlučio Vrhovni sud Crne Gore, polazeći od pretpostavke da se radilo o sudskom „procesu stoljeća“. Vjerovatno su kasnije zažalili zbog te odluke, budući da su svi koji su imali interesa (i strpljenja) ubrzo shvatili da se desila pravosudna „blamaža stoljeća“.

Specijalni državni tužilac, osebujna ličnost koja je pružila bezbroj prilika da mu se žestoko narugaju na društvenim mrežama, jedino je uspio da dokaže da je lojalni partijski vojnik režima Mila Đukanovića. Činjenice i dokazi nisu ono čemu on robuje.

Važna je priča po kojoj dvojica (nepoznatih) Rusa, sumnjivih da su pripadnici Ruske vojne obavještajne službe, angažuju uličnog preprodavca robe, osuđenog ubicu i prevaranta, da sprovede ruski plan o spriječavanju ulaska Crne Gore u NATO, na način što će angažovati teroriste koji treba da zauzmu Skupštinu Crne Gore i, za posebni novčani dodatak, usput ubiju Mila Đukanovića, tada u svojstvu crnogorskog premijera.

Specijalni tužilac nije mogao odoljeti iskušenju da dodatno ponizi dvojicu političkih lidera Srba u Crnoj Gori, Andriju Mandića i Milana Kneževića, dajući im ulogu koja je u tako predstavljenom zločinu veoma, veoma sporedna. Jedan od njih je, kaže, trebalo da doda neki specijalni telefon drugom optuženom i da sa strane čeka da se desi prevrat koji bi ih doveo na vlast.

Rusija je, tokom procesa, pružila zvanične podatke o tome da svjedok saradnik, koji je navodno tamo skovao pakleni plan za državni udar, nije ni stupio na njeno tlo, već da je bio vraćen sa aerodroma. Specijalni tužilac je odbio da primi službeni dopis Ambasade Rusije izjavivši da se boji da sadrži neku otrovnu supstancu.

Pedeset ruskih specijalaca, željnih prolivanja nevine crnogorske krvi, prema tužiocu Katniću, bili su na Zlatiboru i imali su sve osim oružja i opreme za izvršenje svog zločinačkog nauma.

Vlada Srbije je zvanično osporila postojanje i boravak te grupe na bilo kojoj tački Srbije, ali ni ta činjenica nije predstavljala išta vrijedno sudske pažnje. Kao ni postojanje superheroja, izvjesnog Paje Velimirovića, nezakonito promovisanog u agenta provokatora, koji se pod neposrednom komandom Specijalnog tužilaštva, tokom ključnog dana za izvršenje zločina, sam prevezao preko 1.300 kilometara, obavljajući usput mnogo poslova, čime je neposredno oborio zakon fizike da jedna stvar ne može biti na više mjesta u istom vremenu.

Ali, nezavisno od svih faktičkih, postoje činjenice sa većom snagom.

Priča da Rusija kuje paklene planove protiv drugih država najomiljeniji je narativ zvaničnog Zapada. Ako, dakle, neko želi pažnju i podršku Zapada, optuživanje Rusije je nezaobilazan prvi korak. Sve dobija na snazi ako se uplete i Srbija, budući da je opštepoznato da su Srbi, ma šta zvanično pričali, uvijek „mali Rusi“ kojima se ne smije vjerovati. Od lokalnog je značaja kada se priči dodaju Srbi iz Crne Gore, koji su poznati „remetilački faktor“ mlade crnogorske državnosti.

Od ta tri sastojka se lako skuva čorba po ukusu Zapada. Vjerovatno znajući presudu, nedavno je američka ambasadorka u Crnoj Gori slavodobitno najavila da će se tek vidjeti kakva je (maligna) uloga Rusije u Crnoj Gori. Bila i biće.

Uklopljena u antirusku bujicu, crnogorska vlast se osjeća sigurnom da napravi bilo kakvu glupost ili nepočinstvo. Stoga će presuda biti samo pročitana 9. maja. Ona je napisana mnogo ranije i bez ikakve veze sa samim sudskim postupkom.

Dame, zaklonjene sudskim togama, tokom procesa su pokazale da su se umorile od stalnog „ćeranja pravde“ i da jedva čekaju da skinu ovaj teret sa vrata. Uostalom, što bi se one brinule. „Veliki šef“ je odavno objasnio o čemu se ovdje radilo, a njihovo nije da razbijaju glavu pitanjem da li je to istina i gdje se sakrila pravda.

Neki portali u Crnoj Gori su organizovali glasanje na temu te sudske odluke. Ubjedljiva većina učesnika ankete glasala je da optuženi nisu krivi, ali isto toliko njih se izjasnilo da očekuju osuđujuću presudu i drakonske kazne.

U nekoj uređenijoj državi sama ta činjenica bi bila znak za uzbunu u pravosudnom sistemu, jer ona predstavlja široko rasprostranjeno uvjerenje da sudovi nisu slobodni i vezani zakonima, već važećom političkom voljom. U Crnoj Gori je to, zvanično, novi dokaz da institucije sistema funkcionišu.

Nažalost, kada institucije sistema funkcionišu na ovakav način, onda sam sistem nije daleko od samouništenja.