Afera „Koverta“: Nasilje u porodici

Crna Gora (modernije Montenegro) nalazi se u stanju političkog šoka. Pokazalo se da lider u evrointegracijama, najmlađa članica NATO-a, država koja prepravlja sopstvenu istoriju i stvara drugačiji identitet, nije ništa drugo do mjehur od prljave sapunice koji se građanima rasprsnuo u lice.

A izgledalo je da sve ide po planu. Na posljednjim parlamentarnim izborima je namaknuta potrebna većina. Istina tijesna i skupa, s obzirom na zahtjeve koje su nacionalno-manjinske stranke ispostavile da bi se nastavila vladavina DPS-a. Uspjeli su čak i da „pobijede“ Rusiju što, inače, malo kome može da pođe za rukom.

Istina, sudski proces koji je trebalo to da dokaže ne ide kako je planirano, ali uz malo strpljenja i dosta dobre volje sudija, koji se ne moraju uvijek držati zakona, na kraju će biti dosta novih robijaša.

Milo Đukanović je (opet) „pobijedio“ u prvom krugu predsjedničkih izbora. Opozicija je sve vrijeme bila i ostala posvađana, a građani su izlaz iz sve težih ekonomskih prilika i nacionalnih uvreda pretežno pronalazili u apatiji ili iskazujući nemoćni bijes na društvenim mrežama.

A onda se desilo „nasilje u porodici“. Duško Knežević, dotadašnja ikona uspješnog biznismena po DPS recepturi, pobjegao je u London da ga institucije države Crne Gore ne bi uhapsile, jer, kako odande tvrdi, nije svojevoljno pristao da bude opljačkan od, ni manje ni više, nego oca montenegrinske nacije, Mila Đukanovića.

Dokumenti, slike, video-klipovi, tajno snimljeni razgovori i nepodnošljivo prljavi detalji iz privatnog i porodičnog života kojima je odbjegli Knežević zasuo javnost, prikazuju dičnog predsjednika u svjetlu u kojem smo navikli da gledamo mafijaške bosove.

To je dovelo do pomenutog stanja šoka. Ne samo političkog, već sveukupnog, uključujući i dobrano zaboravljene moralne vrijednosti.

Duško Knežević je progovorio o onom što sva Crna Gora zna i trpi pune dvije decenije. Dobro, ima i nekih pikanterija koje se mogu smatrati dokazima, pod uslovom da posmatrač nije tužilac u Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala u Crnoj Gori.

Valja podsjetiti da su godinama i sa veoma uvjerljivim dokazima, nekolicina hrabrih opozicionih poslanika, slobodne nevladine organizacije i lokalni i međunarodni centri istraživačkog novinarstva iznosili iste tvrdnje o milionskim (u evrima) korupcionaškim poslovima dva brata i jedne sestre iz porodice Radovana Đukanovića.

Amerikanci imaju mudrost koja glasi: „Neke ljude možeš da lažeš sve vrijeme. Sve ljude možeš da lažeš neko vrijeme. Ali ne možeš da sve ljude lažeš sve vrijeme“. Po svemu sudeći, Duško Knežević je prva lastavica vremena sveukupnog kraja sveopštih laži vladajuće DPS vrhuške u Crnoj Gori.

Njihova svađa, zajedljivi i hladnokrvno proračunati napadi, sa jedne, i zapjenušana i sve nervoznija odbrana, sa druge strane, u svojoj suštini izazivaju efekat prelivene septičke jame. Jer nisu se izlili samo njihova glupost i njihovo beskrajno samoljublje.

Javnost je u prilici da direktno posmatra ljude koje su vrijeme i sistem, koji su sami stvarali, deformisali u likove koji su izvan granica realnosti. I normalnosti. Kao, jedan je pošteno zaradio svoje stotine miliona, a drugi (čije se poštenje ne smije dovesti u pitanje) ima sva prava na svoje desetine miliona, carske palate i tretman gdje god odlazio.

Ovaj politički rijaliti je, po svemu sudeći, tek na početku. Ali ono što je suštinski poražavajuće za svu Crnu Goru, jeste činjenica da su se, već prvih dana, doslovno raspale družine ljudi koji vole da ih zovu „crnogorskim institucijama sistema“. Vlada kao da je prestala da postoji.

Tužilaštvo prvo ćuti, a kasnije dokazuje da ga ne interesuju dokazi i činjenice, već jedino odbrana države koja se ostvaruje odbranom nedodirljivog Mila Đukanovića.

Centralna banka Crne Gore, kao veoma važan faktor u ovoj aferi, koja prijeti da izazove finansijski slom i stvori gubitak od gotovo milijardu evra, pokazala se kao ustanova u koju na posao dolaze tragikomično neznaveni miljenici aktuelnog režima. Njen guverner, sa platom od gotovo 5.000 evra, brani se da nizašto nije odgovoran i da je preduzeo sve što treba.

Može se pretpostaviti da se osnovnom poslu posvetio nakon što je u svojoj banci zaposlio svoje rođake i kumove i sa njima završio par sitnih privatnih poslića.

U toj „banci“ je zaposleno četri stotine ljudi. Njihove plate su više nego pristojne, a radni efekti su im bili ili nula ili protivzakoniti. Jedan od bivših viceguvernera je trenutno u zatvoru, pod optužbom da je, umjesto da kontroliše zakonitost poslovanja komercijalnih banaka, reketirao njihove direktore kako bi sačinio lažne pozitivne izvještaje o njihovom poslovanju.

Ali ovako je dozvoljeno. Koeficijent adekvatnosti bankarske aktive u Crnoj Gori je propisan i iznosi — do deset odsto. To znači da banka mora da ima deset miliona svojih sredstava kojima „pokriva“ izdatih sto miliona kredita.

Depoziti građana i nefinansijskih pravnih lica u Crnoj Gori iznose približno 2,5 milijarde evra, što bi, krajnje pojednostavljeno, stvorilo obavezu banaka da imaju stalno raspoloživih 250 miliona za pokrivanje te pozicije. Sve i da imaju tako rezervisane pare, očigledno je da se sa 250 miliona može pokriti deset puta veća suma. Ili možda ne može?

U prilog tvrdnji o (ne)stabilnosti crnogorskog finansijskog sektora ide i podatak, za Ginisovu knjigu uvrnutih rekorda, da je usred ovog zamešateljstva Duško Knežević postavljen za predsjednika Upravnog odbora „Montenegro berze“. Isto lice u isto vrijeme je na crvenoj potjernici Interpola i na čelu važne finansijske ustanove.

Konačno, u zaglušujućoj kakofoniji gotovo je zaboravljena veoma važna činjenica. Crna Gora je u NATO-u. Alijansa brine o bezbjednosti svake svoje članice, a spriječavanje finansijskog sloma je važan faktor očuvanja bezbjednosti svake države.

Da li još ima neko ko bi pomislio da će svemoćni NATO odriješiti kesu i priskočiti u pomoć Crnoj Gori, ukoliko bi stvari dalje tekle po zlu i zaprijetile državnim bankrotom?

Sputnjik