Диктатор распродаје Србију: Косово Албанцима, Телеком и ЕПС Немцима..

Пре 140 година, на Берлинском конгресу, 13. јула 1878. године, Србија је добила међународно признање и постала 27. суверена држава на свету. Све што је од тада српски народ уградио у своју државност, све политичке и војне успехе и безбројне људске жртве и материјалну штету, Александар Вучић сада гази и поништава. Зарад власти и новца, распродаје све што је стварано генерацијама.

Вучић тргује свиме што није његово. Организовао је криминалну групу која свесно крши Устав како би омогућила продају Косова албанским терористима. Државно земљиште, најплодније војвођанске оранице, продао је немачким и арапским компанијама. Српским паорима је одузета могућност да раде, а храна се увози чак и из Албаније. Новцем, отетим од грађана, напредњачки ганг финансира тзв. стране инвеститоре, који домаће раднике третирају као робове. Демографска карта све више личи на Вучићеву радну књижицу – празна је. Стари умиру, млади беже да се не врате. Из Србије одлазе чак и кинески трговци, што показује да је платежна моћ толико опала да више не пролази ни њихова јефтина роба.

Прилику за повратак на власт Вучић је добио кад су амерички стратези проценили да план преуређења „посткосовске“ Србије не могу до краја да изнесу Борис Тадић, Војислав Коштуница и остали политиканти из демократског блока. Они су одрадили један део посла, али нису имали довољно снаге да га заврше. Ни помоћ Ивице Дачића није била довољна да би се ослабио отпор патриотских снага. Коначни ударац морао је да зада неко с доказаним националистичким педигреом, а спреман за издају и способан за најбестидније преваре. Дакле, Вучић. Вашингтонски мешетари из администрације Хусеина Барака Обаме дали су му једноставну понуду: „Косово њима и Албанцима, њему власт у Србији“. Договорили су се лако и брзо.

Прљави посао ушао је у финале. Вучић је шест година лагао грађане Србије, хвалио се уверљивим дипломатским победама у Бриселу и подршком коју добија од пријатеља из Америке, Немачке, Британије… Истовремено, извршавао је све што му је наређено. Потписао је серију докумената, проистеклих из Бриселског споразума, којима се одрекао права на српску државну имовину на Косову и Метохији. Без отпора је препустио власништво над предузећима, телекомуникацијским и енергетским системом, инфраструктуром и свим објектима који су припадали Србији. Вучић је прихватио обавезу да Србија отплати 700 милиона долара косовског дуга из времена СФРЈ, за кредите који су коришћени управо за изградњу свега што сада припада лажној албанској држави. И, није се зауставио на томе, обећао је да ће новцем, отетим од српских пензионера, финансирати пут Ниш-Приштина-Тирана, којим ће се убрзати развој Велике Албаније.

На крају, после свих победа, владар Србије је намеравао да посао обави политичким триковима, у скупштинском и медијском мраку, далеко од јавности. Као што је најављивао, сам би преузео одговорност и наредио Ани Брнабић да потпише фамозни правно-обавезујући споразум с албанским властима, чиме би Косову било омогућено да постане пуноправни члан Уједињених нација, као и осталих међународних институција. Без већих проблема успео би да обезбеди двотрећинску већину за ратификацију тог споразума у Скупштини Србије.

Међутим, план су одбацили Вучићеви страни спонзори. Проценили су да је његов ауторитет споран и недовољан за тако значајан задатак. Инсистирали су да се државност албанског Косова овери на референдуму, да после нико нема права да оспорава резултат и тврди да је ту одлуку донео ментално поремећени и уцењени владар. Иако му је то створило додатне компликације, Вучић се прихватио посла. Кампању је почео објашњењем да „ми немамо шта да тражимо на Косову, ниједан једини метар није наш“.

С том паролом Вучић је показао смер у коме ће водити неуставни референдум, којим ће од грађана захтевати да пониште суверенитет властите државе и одрекну се 15 одсто територије своје државе. Уверен је да више нико и ништа не може да спречи испуњење тог циља, сад је све у домену политичке стратегије.

С обзиром на стање на политичкој сцени, можда је у праву. Саша Јанковић је одавно подржао потписивање споразума с Албанцима, не види ништа лоше у томе да Косово добије столицу у УН-у. С друге стране, да хаос буде већи, Јанковић је прекинуо сарадњу са Демократском странком кад је она пристала да учествује у Вучићевим припремама за промену Устава. У том смеру клизи и Савез за Србију, чији се идејни творац и финансијер Драган Ђилас још не изјашњава о Вучићевој намери да власт одржи референдум против властитог Устава.

Уместо о кључним политичким питањима, који ће одредити будућност Србије, Ђилас полемише с Владимиром Ђукановићем о томе да ли је у реду да Новак Ђоковић навија за хрватску фудбалску репрезентацију, оптужује Зорану Михајловић да није квалификована да се бави темама које се тичу развоја Београда, чуди се колико пара добија градски архитекта Милутин Фолић и анализира уговор с кинеском компанијом која ће градити пругу Београд-Будимпешта. Косовом се баве његови сарадници. У Скупштини то ради Александар Стевановић, пребегли посланик из групе „Доста је било“, који истиче да Вучићев план „нема алтернативу“. Још конкретнији предлог нуди Ђиласов другар Филип Ејдус, професор Факултета политичких наука, који тврди да би Савез за Србију требало да „стисне зубе, подржи споразум с Косовом и победи Вучића новом енергијом и свежим идејама које ће побољшати живот грађана, а не рециклираним националистичким мантрама“. Ђиласов и Ејдусов тест заснива се на вучићевском уверењу да Косово није ништа друго до националистичка мантра. Кад се Вучић реши тог терета, Србија ће заблистати новом енергијом и свежим идејама, које ће донети исти они политиканти који су пре десет година направили напредњачки картел. Трик је подједнако провидан колико и опасан.

Такав је и радикалски вођа Војислав Шешељ, који на Телевизији Хепи може сатима да с белим магом Неђом расправља о томе ко је убио певачицу из Борче, а да се ни на секунд не сети да српска власт припрема коначну продају Косова и Метохије. Уцењени и понижени војвода јавно не сме ни реч да каже против Вучића, али сваки њихов тајни састанак користи за вербалну саботажу.

Шешељево наговарање да одустане од срамне издаје понекад поколеба Вучића, уплаши га предикцијом тмурне будућности у којој ће га страни савезници одбацити као искоришћени Дурексов производ, а српска историја ће га упамтити као бедника без премца.

Недавно, после једног таквог брифовања, на Шешеља се наљутио Вучићев званични отац Анђелко. Иако је доскора уверавао сина да поднесе оставку и напусти политику, да не потписује споразум с Албанцима, и Анђелкова тврда босанска глава схватила је да мали Алек не може без последица да побегне из кола у које се ухватио. Уплашен, сад од сина тражи да ништа не ризикује, нека потпише све што мора, важно му је само да Александар и Андреј избегну опасност, а Срби и Србија нису битни. Љут што му утиче на сина, Анђелко је запретио Шешељу да ће објавити све податке о базену у Батајници, о томе какве плочице је уградила фирма „Цонтрацтор“, колику цену је одрезао Мирко Максимовић, па и како се газдарица Јадранка понашала према мајсторима који су радили на монтажи. Анђелкова логика је једноставна – није лепо из базена хушкати лудака да брани Косово и изазива бес страних господара.

Страх код Вучића изазива и митрополит Амфилохије.

– Тираније је било кроз векове на овим просторима, али никада нико од српског народа, ни када је остајао, ни када је бежао са ових простора, није делио Косово и Метохију, није стављао на референдум биће своје, своје звање пред људима, пред Богом и пред историјом – рекао је Амфилохије у видовданској беседи.

Вучићу није свеједно кад то чује, али с лакоћом занемари те претње чим почне да броји паре које је згрнуо на косовској несрећи. А, на тој трагедији намерава да још лешинари. Захваљујући положају који је добио кад је пристао да Србију преуреди по „посткосовским“ принципима, Вучић се уградио и у пословне комбинације с партнерима са Запада. Скривен иза приче о Косову, као иза димне завесе, Вучић приводи крају распродају целе Србије.

Немачким менторима је обећао Телеком. Ангела Меркел му је дала политичку подршку, он ће њој дати најпрофитабилније српско предузеће.

Пре него што је дошао на власт, крајем 2010, кад је режим Бориса Тадића и Ивице Дачића најавио продају Телекома Србија, Вучић није претио само кривичним пријавама, него и уличним протестима који ће трајати до свргавања ненародне и штеточинске власти. Као и остале ставове, касније је променио и тај.

На тендер за продају Телекома, који је расписала влада Мирка Цветковића, понуду је доставио само аустријски Телеком. За 51 одсто акција понуђено је 950 милиона евра, плус 450 милиона евра у инвестицијама. Понуда није прихваћена јер је влада захтевала минимум 1,4 милијарду евра и то одмах, независно од планираних инвестиција. Почетком јула 2015. године влада Александра Вучића расписала је нови тендер. И он је пропао. Наводно, стигла је само једна понуда, не зна се од кога.

– Понуда је већа од оне с претходног тендера, али није довољна – рекао је Вучић.

Добро обавештени извори тада су спекулисали да је понуду дао амерички инвестициони фонд „Аполо“, који је био спреман да за 58,1 одсто власништва плати 1,2 милијарде евра. Та прича је оживела пре два месеца, кад је у Србију дошао Кори Левандовски, амерички лобиста, који заступа интересе инвестиционог фонда заинтересованог за куповину српског Телекома. Узалуд се трудио, Вучић већ има купца.

Немачки „Дојче телеком“ откупио је документацију још на Цветковићевом тендеру, али тада није ни дао понуду. Даће је сад, кад Вучић довољно обори цену.

Вучић је на кључна места у Телекому поставио људе од поверења: Бранка Стефановића, оца министра полиције Небојше др Стефановића, државну секретарку у МУП-у Јану Љубичић и бившег припадника „црвених беретки“ Драшка Марковића. С њима, пропаст је загарантована. За кратко време напредњачко руководство успело је да нанесе огромну штету државном телекомуникацијском систему.

Данас Телеком Србија контролише само 25 одсто тржишта мултимедија, дупло мање од СББ-а. Силазни тренд ће се наставити јер држава добит убацује у буџет, уместо у инвестиције. Задуженост је порасла са 74 на 380 милиона евра, а приходи су се у прошлој години смањили за 10 милиона евра у односу на претходну. Највише су смањени приходи од фиксне телефоније, који су пали за 2,5 милијарде динара. С друге стране, расходи су повећани за 1,5 милијарду динара. Повољне резултате није дало ни отпуштање вишка радника. Током последње две године Телеком је раскинуо уговор о раду са 700 запослених и свакоме од њих исплатио просечну отпремнину од скоро 18.000 евра. У плану је отпуштање још око 5.500 радника.

Губитничке резултате Вучић ће искористити као алиби за продају Телекома. Ето, држава није способна да управља таквим системом, па нема друге него да га прода некоме ко зна да ради. Рецимо, „Дојче телекому“. Иначе, највећи појединачни акционар „ДТ“ је држава Немачка, која држи 14,5 одсто акција, као још 17,5 одсто преко државног инвестиционог фонда. Право одлучивања имају само четири акционара. Поред два набројана, то су „Блацк Роцк“, који има 4,92 одсто акција и норвешки пензиони фонд, са 1,69 одсто акција. „Дојче телеком“ поседује најважније телекомуникационе компаније на Балкану и многим европским државама. У власништву „ДТ“ налазе се хрватски, црногорски, македонски, албански, румунски, словачки и мађарски Телеком, затим бугарски и украјински Новател, грчки оператери ОТЕ и „Цосмоте“, „Т-Мобиле“ у Аустрији, Чешкој, Пољској, Холандији, као и многи други системи.

Кад се обори вредност српског Телекома, „Дојче Телеком“ ће га купити по повољној цени, а Вучић ће добити још једну добру провизију.

У другом пакету, али по истом шаблону, вођа напредњачког картела припрема да Немцима прода Електропривреду Србије и Електромрежу Србије. Вредност ЕПС-а је већ спустио на најниже гране, а ЕМС је, на штету државе којом влада, из статуса јавног предузећа пребацио у акционарско друштво, како би поједноставио процес пљачкашке приватизације.

Иза себе, Вучић ће оставити презадужену Србију без Косова и Метохије, пољопривредног земљишта, највећих привредних система и, на крају, без Срба. Откад је СНС на власти, Србија годишње остане без 74.000 становника. Око 36.000 побегне из земље, а умре 38.000 више него што се роди. Некад, док је био великосрпски радикал, Вучић је предлагао да се за једног Србина убије сто муслимана. Не баш у таквим размерама, али идеја је реализована у Сребреници. На сличан начин решавао је албанско питање на Косову пред и током НАТО бомбардовања. На стратишта и у избегличке колоне утеривао је и Србе. Где их је бранио, нема их. Сада, као евроатлантски напредни фанатик, од целе Србије прави масовну гробницу.

Сурова реалност, која се не види у режимским медијима, свакодневно узима данак у крви. Опљачкани и очајни, грађани су изгубили снагу и наду, попуштају под притиском и крај мукама траже у крају живота. У првих шест месеци 2018. већ је извршено више самоубистава него целе прошле године, а дупло више него 2016. На самоуништење одлучују се млади и радно способни људи. У новинским хроникама, само у последњих неколико дана, забележено је неколико трагедија у Београду. У својој кући у Крњачи, обесио се младић од 20-так година. У другом приградском насељу на себе је руку дигла мајка троје деце, није издржала терет беде.

Комплетну трагику Вучићеве политичке каријере илуструје случај Мирослава Стојановића. Мирослав је био четири године млађи од малог Алека. У време НАТО бомбардовања, побегао је из своје куће на Косову, а тадашњи министар информисања уселио се у луксузни стан који му је поклонила Србија. Мирослав се годинама мучио у избегличком центру у Сићеву, оженио се и добио четворо деце, које је прехрањивао радећи најтеже послове, а пре две и по године добио је трошну кућу у Јелашници, поред Ниша. Кроз то време, Вучић је стекао око 700 квадрата стамбеног простора у Београду, није радио ништа мимо политике, мењао је странке, функције, аутомобиле, жене, малдиће, банкарске рачуне. Мирослав је тражио помоћ од државе, али у Центру за социјални рад добио је вучићевски одговор: „Ако немаш пара, што си правио толику децу“. На крају, 11. јула, ЕПС му је искључио струју због дуга од 22.000 динара. Мирослав Стојановић је извршио самоубиство. Александру Вучићу то не пада на памет, он на суицид тера друге.

Како се Влада Србије односи према несрећи својих грађана видело се дан посл е самоубиства избеглице с Косова. Ана Брнабић је свечано објавила да ће Србија упутити помоћ од пола милиона евра Јапану, за санирање последица поплава. Буџет Јапана за 2018. годину износи 97 трилиона јена, односно 880,7 милијарди долара. Дакле, око 870 милијарди долара више него што је буџет Србије, али нема везе, напредњачка власт има 500.000 евра да помогне Јапанцима, а није било 150 евра за породицу покојног Стојановића или било ког другог несрећника који чека да га ова власт упокоји.

Никад нигде људски живот није био јефтинији него данас у Вучићевом калифату. Нормални људи, вредни и поштени, балансирају на ивици егзистенције. Кад посустану, кад их савлада очај јер својој деци не могу да обезбеде елементарне услове за живот, дижу руку на себе. На муци су и срећници који имају посао, али за плату могу тек да плате рачуне и купе пелене, да сутра могу опет упишани да раде за стране робовласнике. Пензионери су принуђени да свакодневно праве избор: храна или лекови, не могу да купе обоје. Сви су жртве Вучићевог политичко-криминалног експеримента.

Откад је обновила државност, пре 140 година, Србијом су протутњали многи окупатори. Од аустро-угарских до НАТО агресора, сви су наносили несагледиву штету. Ма колико биле тешке, последице њихових напада биле су привремене и подношљиве. Вучићева окупација је неупоредиво опаснија. Погазио је Устав, прекројио законе, продао територију, опљачкао грађане, младе и стручне отерао у иностранство… Убудуће, време у Србији ће се одређивати пре и после Вучића. О ономе „после“ причаће ко преживи.

Напредњачка хајка на ратног инвалида

Електродистрибуција Чачак искључила је струју ратном војном инвалиду Дејану Петковићу. Трећег јула добио је опомену да у року од 30 дана плати дуг од 27.000 динара. Међутим, мајстори су пожурили, па су 14 дана пре рока пломбирали бројило.

– Не бежим од тога да платим дуг, то није спорно. Спорно је што се крши закон. Кад су дошли да искључе струју, нису се ни јавили, нису ме питали да ли сам уплатио дуг – каже Петковић, који је због тог поступка почео штрајк глађу.

Он сумња да га на овај начин власт кажњава јер је учествовао у протесту у Прељини због високе цене горива. Колико су напредњаци љути на Петковића види се по бруталности с којом се на њега острвио Марко Парезановић, народни посланик и повереник СНС-а за Чачак. У полемици у вибер-групи Парезановић је спречавао Звонка Митровића, бившег одборника СНС-а, да помогне ратном инвалиду, а неким критичарима је поручивао да су „ретардиране морончине“ и да могу да му „дувају“.

– Хоћеш ли сваком човеку коју штрајкује глађу због искључења струје да платиш? – питао је Парезановић.

– Није Петко свако. Он је ратни војни инвалид коме је ова земља дужна много више од једног рачуна за струју – одговорио му је бивши напредњак Митровић.

У борбама код карауле Кошаре, Петковић је 1999. остао без десне подлактице. У то време Александар Вучић се усељавао у стан у Београду. Данас ратни инвалид штрајкује глађу, а председник Вучић доручкује пуњене лигње у белом сосу.

Предраг Поповић / Таблоид