ВУЧИЋУ ТРЕБА ОПОЗИЦИЈА на изборима за легитимитет да призна тзв. Косово

Данашњи разговори представника власти и опозиције о изборним условима, праћени тешким споровима и сукобима, нису ништа непознато у готово тродеценијској пракси вишестраничких избора у Србији. У овом периоду било је далеко више конфликтних изборних процеса него оних мирних, када није било примедби опозиције. Управо став опозиције према изборним условима, току и исходима, можемо узети као критеријум за разликовање наших избора на конфликтне и мирне. У светској изборној пракси и историји није нужно да конфликтни избори буду самим тим и недемократски, и да су мирни избори демократски. У новијој изборној пракси Србије стицај домаћих политичких околности омогућава повлачење корелација између конфликтних и недемократских, с једне и мирних и демократских избора, с друге стране.

У чему је изборна специфичност Србије? Она је садржана у дужем периоду ауторитарног него демократског вршења власти током протеклих двадесет и девет година. Од како су у Србији допуштени вишестраначки систем и плуралистички избори (1990), на делу су више били процеси  противуставног деловања монополске странке и њеног вође, него поштовање устава, закона и изборних правила. То се посебно могло видети, и данас се види, у изборним периодима када је по правилу долазило до тешких злоупотреба средстава власти како би се обезбедила изборна победа. Учестало вехементна реакција опозиције тим поводима била је показатељ проблематичног карактетара ових избора.

Од првих плуралистичких избора, у Србији је до данас било једанаест парламентарних (1990, 1992, 1993, 1997, 2000, 2003, 2007, 2008, 2012, 2014. и 2016) и осам председничких (1990, 1992, 1997, 2000, 2004, 2008, 2012. и 2017) избора. Овај велики број у релативно кратком времену упућује на један други симптом слабе владавине – нестабилност система, али овај феномен не мора да има одлучујући утицај на конфликтни (недемократски) или мирни (демократски) карактер избора. На изборе највећи утицај је имао шири политички амбијент који се одликовао како ауторитарним тако и демократским обележјима.

Када се погледа след избора у Србији, може се егзактно утврдити да су парламентарни избори 1990, 1992, 1993, 1997, 2014 и 2016 – дакле њих шест – имали конфликтни карактер. Преосталих пет изборних процеса – 2000, 2003, 2007, 2008. и 2012 – прошло је углавном мирно, без озбиљнијих примедби опозиције. Из овога се може извући формални закључак да је током поменутих шест избора владао претежно ауторитарни, а током преосталих пет избора претежно демократски изборни амбијент. Ова два амбијента обележавали су и председничке изборе одржане у одговарајуће време. Овакав закључак, да би био поуздан, морао би да се укрсти са неким важним политичким чињенцама.

Ако спојимо временске фазе избора добићемо три временска континуитета: први – од 1991. до 2000, други – од 2000 до 2012, и трећи од 2012 до 2019. Тако посматрано, пада у очи да је у првом и трећем периоду на делу иста коалициона формула владе и власти – у првом социјалистичко-радикалска (или социјалистичка са мањим странкама), а у трећем и напредњачко-социјалистичка. Веза између ове две коалиционе формуле на власти и изборног понашања са позиције власти је очигледна и веома упутна. Ту везу карактерише политички менталитет плебисцитарне диктатуре и сталне масовне мобилизације, неговање култа вође, тј. личне власти, безидејна политичка прагматика (доведена до савршенства у другом периоду), коришћење свих могућих средстава – институција, поступака, области деловања и конкретних прилика – за практиковање апсолутне власти, и све то гарнирано великом корупцијом. У таквом оптшем политичком амбијенту, избори су значајна чворишта.

С обзиром да је опозицији било поприлично бесмислено да мирно следи овакву политичку динамику, она је често прибегавала ванинституционалним методама деловања. У пар прилика – 1996/97. и 2000. године, њој је успевало да коришћењем ванинституционалних начина борбе освоји локалну или централну власт у држави враћајући регуларне процедуре у колосек. Друго је питање, шта је негдашња опозиција после оваквих успеха учинила у правцу нормализације стања у земљи и градње функционалног система власти. Али, што се избора тиче (наш други период), њено поступање је било у великој супротности са тоталном манипулацијом из првог и трећег периода.

Данас, пред очекиване регуларне изборе 2020. године, српска опозиција налази се у истој ситуацији као и током првог и трећег периода. Али, када је реч о ова два периода, постоји и једна значајна разлика која се рефлектује на изборне шансе опозиције. Док у првом периоду (1991-2000) власт у Србији није била миљеник западне политике – напротив, то би се могло рећи управо за опозицију, данас (почев од 2012) ситуација је обрнута: управо је власт њен миљеник. Ова чињеница баца ново светло на текуће изборне спорове, који се полако претварају у конфликте и, посебно, на најновије „посредовање“ западне политике преко своје испоставе – Фондације за отворено друштво.

Циљ овог посредовања је општа политичка пацификација у држави пред важне одлуке које председник државе треба да донесе у вези Косова и Метохије. Да није предизборна година, тј. њена друга половина, западни учесници не би се много секирали око једног унутрашњег питања Србије, избора, које би било решено у складу са изборном праксом трећег периода (2012. до данас), дакле, са западног становишта, сасвим коректно. Али близина редовних избора унела је политичко усијање које, опет са западног становишта, сада није пожељно. Зато је неопходно посредовање у интересу смиривања. Али, то сада није лако, будући да је спор у вези изборних услова темељан и дубок. Ако опозиција не попусти из опортунистичких разлога, посредник ће остати кратких рукава. Када би (посредник) подржао озбиљну изборну реформу, практично оно што опозиција захтева, Вучић не би имао ону комотну већину, а то је 55% гласова плус гласови коалиционих партнера, која би му олакшала потписивање акта о признању тзв. Косова. Када би, пак, подржао козметичке измене у складу са вероватним пристанком власти, опозиција, или бар њен највећи део, бојкотовала би изборе, а то је крајње непожељно са становишта овог квазипосредника. Тако ствари данас изгледају, после друге рунде разговора.

Сада су све три стране у неприлици. Моје је мишљење да је у највећој неприлици српска опозиција, јер је допустила да јој ове смутне радње странаца одузимају време за консолидацију њене аутентичне политике отпора. На том путу, избори су важна станица, али не и одлучујућа. На њих је могуће изаћи али није нужно. Све зависи од услова које она сама мора да избори. А може да их избори само у једној стратешкој борби у којој је бојкот општих избора важан адут. Динамика њене консолидације не би требало да има било какве везе са нестрпљењем запада поводом косметског питања. Реч је о држави коју она треба да води у будућности; бар тако кажу. Могући бојкот избора део је домаће а не туђе политичке динамике.

Данашње посредовање запада подстануто је и страхом од бојкота наредних избора и покушај је његовог предупређења. Колико год да подржавају Вучића, његова стопроцентна победа на изборима не би обезбедила, већ би сасвим обезвредила, институционални легитимитет за признање тзв. Косова. Са опозицијом у парламенту било би то другачије. Био би то, међутим, њен двоструки пораз: у том важном моменту она би изигравала нормалност система у којем би се обрела после изборног  фијаска.