Vladimir se preselio u Ameriku, komšija ga je pitao odakle je, kada je rekao "iz Srbije" kao odgovor je dobio NEVEROVATNU PRIČU

Postoje u životu neke situacije ili predmeti koje nas vezuju za osobe koje nažalost, više nisu sa nama, a na čiji pomen imena i dalje imamo onu knedlu u grlu koja ne prolazi lako.

Te osobe, iako možda nisu sa nama, žive u pričama koje sa setom pripovedamo prijateljima, ali ponekad i strancima.

Vladimir Skočajić Skoča, naš poznati novinar, radio voditelj i bloger, preselio se ranije ove godine u Ostin u Americi, odakle nam gotovo svakodnevno razgaljuje dušu toplim ljudskim pričama o životu, nedostajanju i svim onim sitnicama koje život znače.

Ipak, jedna njegova priča, tačnije, događaj, dotakla je više hiljda ljudi. Priču, tačnije, status, prenosimo vam u celosti:

"Subota ujutru. Devet i petnaest. Pijem prvu kafu na verandi. Mačka spava u saksiji. Otvorila je oči na tren, pogledala me i nastavila da džonja. Zabole je za sve. Voleo bih da sam ona kada su radne subote. Ili bilo kog drugog dana. A ne bih se bunio ni da sam saksija.

Naročito ove subote. Jedva da sam otvorio oči, a već mi je hiljadu misli okupiralo glavu. Obično sačekaju bar do podne. Danas nisu. Kada bih birao saundtrak za jutrošnje misli, nijedna pesma ne bi pasovala bolje od "It's a Sad and Beautiful World" grupe Sparklehorse.

Krećem na posao. Poslednjih nekoliko jutara na putu do posla slušam kao blesav novi album Nikolasa Krgoviča (kakva ploča!), ali ne danas. Ove subote mi se ništa nije slušalo. Srećem onog komšiju koji liči na Rika Rubina. On uvek šeta dva psa. I jutros je. Poželi mi dobro jutro i pita kako sam. Kažem da bi u krevetu bilo bolje. Pita me pa što nisam onda u krevetu i smeje se nevaljalo.

Možda je stvarno Riku Rubinu dopizdelo u Malibuu pa došao u Ostin. Prolazim pored kuće koja je druga do "moje". Mala, slatka u kojoj niko ne živi. Bar ja nikad nisam nikog video tu. Ali danas nije bilo tako. Pod malom verandom je bio parkiran neki običan auto, a ispred kuće...Ispred kuće je stajao verovatno najlepši auto koji sam video u Americi. Stari Pontiac Bonneville. Razrogačio sam oči, otvorio širom usta, a jezik mi se otkotrljao dve ulice niže.

Znam da ovakav auto 2018. nimalo nije praktičan. Na stranu što je skuplji od novogodišnje rasvete u Beogradu, nego i troši tri puta više goriva od običnog, zauzima dva parking mesta, a delovi su mu preskupi i nije ih uvek lako naći. Nije racionalno voziti ovakva kola danas.

Ali kada pomislim na svo ono vreme koje bih proveo na njegovim kožnim sedištima, sve one hiljade kilometara američkog asfalta koje njegove gume prelaze, sve one diskografije Nila Janga, Boba Dilana, Brusa Springstina, Dinosaur Jr, Mazzy Star i Sonic Youth koje bi bile preslušane u njemu, pa kako da vam kažem osim da me za racio zabole kurac. Neka sam neozbiljno i nezrelo derle koje slepo sledi snove koji su mu noć pre toga bili na jastuku, neka mi se obije o glavu sva ta neracionalnost, ali ja sa ovog sveta ne odlazim dok neke moje stvari ne budu samo moje. Ovaj auto je jedna od njih.

Pitao sam se otkud on ispred kuće u kojoj niko ne živi. I otkud baš danas, prvog dana kad mi se ne sluša muzika od kad sam došao u Ameriku. Nekih osam sati kasnije, kada sam se vraćao sa posla, dobio sam odgovor na ta pitanja.

Sunce je zalazilo, bio sam mrtav umoran. Išao sam istim putem kojim sam jutros prošao samo sad u drugom smeru. Ispred komšijine kuće je i dalje stajao ovaj pontijak sa slike. No, sada je tu bio i komšija. Prosedi deda koji je telefonirao naslonjen na krov auta. Sačekao sam da završi razgovor i prišao sam mu. Rekao sam kako sam se zaljubio u njegova kola i pitao ga od kad ih ima i kako ga služe.

Deda se zove Bob. Rođen je pre 70 godina u Ostinu. Auto je kupio 1968. Te godine se i oženio. Imaju dvoje dece od kojih je stariji sin začet u pontijaku. On i žena su u autu prešli celu Ameriku i pola Kanade. Kaže da je mogao da kupi još tri takva za pare koje je potrošio na održavanje.

Ali jebeš racionalnost kada su ovako velike stvari u putanju. Nijedan nema istoriju i emociju kao ovaj. I taj auto zna stvari, rekao mi je. Početkom godine mu je umrla žena, tri dana nakon što su proslavili pola veka u braku. Srčani udar, u bašti, tu iza. Tada je rešio da proda kuću i kola. Ne može više da ih podnese. Previše uspomena, kaže. Auto je već prodao, a za kuću razgovara sa dva kupca. Danas je poslednji put došao pontijakom u tu kuću. Odselio se u Dalas, a uskoro planira da se preseli na Havaje.

Tamo mu živi ćerka. Iako je bio slomljen veći deo godine, misli da je sad dobro. Mnogi ljudi nemaju takvu ženu pored sebe nijednu godinu, a on je imao pedeset. I zahvalan je na tome. Planira na Havajima da proba da napiše knjigu o svom životu. Kaže da će tamo i da uči da surfuje iako je mator. Oduvek je želeo da proba. Nije pre surfovao jer se njegova žena plašila talasa. On se više ničeg ne plaši.

Kada sam mu rekao odakle sam, kaže mi da zna za Srbiju. I za Jugoslaviju. Seća se da smo imali predsednika koji je pušio tompuse i da je imao neko meksičko ime. Tito, kao marka najpoznatije votke u Ostinu, kažem ja. Jeste Tito, da, potvrđuje. Seća se da smo igrali najbolju košarku na svetu i da smo se posle raspali u ratu.

Zna i da Amerika ima veze sa tim. Dodaje i da Amerika ionako ima veze sa svakim sranjem na svetu od Drugog svetskog rata naovamo. Nije ponosan što je Amerikanac ali kaže da ne bi bio ponosan da je bilo koje druge nacionalnosti. Smeškam se, neverujući šta je upravo rekao. Meni.

Pitam ga da mi kaže za koliko je prodao auto, ako nije tajna. Kaže da ga u stvari nije prodao nego poklonio. Pita me da li imam malo vremena i volim li priče. Kažem mu "I have all the time in the world, and if you're asking am I into stories, it's like asking bear if he's into honey". Nasmejao se. I onda je počeo.

Dva meseca nakon što mu je umrla žena, otišao je u Galveston, malo mesto na obali mora u Meksičkom zalivu. Iznajmio je kuću na plaži i danima je sedeo i gledao u more. U bungalovu pored njegovog, primetio je ženu koja isto to radi. Prve nedelje se nisu konstatovali.

Druge su počeli da mašu jedno drugom. Treće su se upoznali. Ona je gledala u more jer se razvela nakon 35 godina braka. Nije im išlo. Oduvek je znala koliko su bili različiti, ali pravu razmeru tih razlika je uvidela tek nakon što su dobili treće dete.

Pustila je da sve bude po njegovom dok deca nisu odrasla. Imali su skladan život jer je ugasila sebe. Sve svoje želje i snove. Ona je oduvek htela da provede odmor tako što će da pilji u more, on nije voleo more. Ona je htela da putuje po Evropi, njemu je i Galveston bio predaleko.

Ona je maštala da ima Pontiac Bonneville, on joj nije dao da vozi jer je smatrao da su žene loši vozači. A onda su došla deca i pare su se istopile, a sa njima i njeni snovi o morima, Evropi i pontijaku. Čim se treći sin odselio, rekla je mužu da odlazi. Odselila se iz malog mesta u Hjuston i započela novi život u pedeset sedmoj. Nije neki, rekla mu je, ali je bar njen.

Ali nije samo ona pričala, kaže Bob. I on je njoj ispričao ceo svoj život. Pitanja koja mu je postavljala, delovi njegovih rečenica na koje se osmehivala ili mrštila, i pogled koji je imala dok ga je slušala, toliko su imali savršen tajming i meru, da je on prvi put nakon smrti svoje Lore osetio da ga neko stvarno razume.

Čak bolje od sopstvene dece. Ona je znala sve i kad su ćutali i blenuli u more prve nedelje, svako na svojoj sojenici. Za svojih 70 samo je jednu osobu upoznao koja je bila takva. Njoj ništa nije morao da crta. Baš tim rečima. I tada je rešio da joj pokloni auto.

Jedne subote je otišao kod nje u Hjuston. Tada su se prvi put videli nakon Galvestona. Spremila je lazanje, pili su vino i slušali ploče. Posebno mi je naglasio da se između njih ništa nije desilo.

Niti će se desiti. Bob je završio sa ženama u ovom životu. Ono što mu je Anđela dala, bila je vera u čoveka koji oseća, misli, sluša i zna. A to mu znači više nego svi orgazmi ovog sveta. "A možda ima i veze sa time što sam olinjali deda" dodao je uz kez. Obijica smo znali da ovo poslednje nema veze sa istinom.

Kada se veče sa Anđelom približilo kraju, izašla je da ga isprati. Tada je prvi put videla pontijaka. Ispuštala je nekontrolisana "wow" i "fuck". Ispričao joj je još u Galvestonu koliko mu taj auto znači, znala je sve o njemu. Ali tada joj nije rekao koliko ga boli da ga vozi.

Nije joj rekao samo zato jer je znala. Toliko toga joj nije rekao iz tog razloga. Dok je ona zagledala auto sa svih strana, on je iz kasete izvadio dokument na kome je pisalo Anđelino ime. Dan pre toga je preveo auto na nju. Rekao je da su kola njena. Znao je da ih niko neće čuvati bolje od nje.

Prvo ga je pitala da li je siguran. Nakon što je klimnuo glavom, počela je da plače. Zagrlila ga je i šapnula mu kroz suze: "I told you that my name is Angela, but why did you lied about your name, Angel?". Kaže da ga nije puštala iz zagrljaja dugo. Ili on nije nju, ne seća se više.

Bob i Anđela nisu bogataši. On je penzionisani nastavnik matematike, ona radi u prodavnici odeće. Bob je svu ušteđevinu dao na održavanje pontijaka. Anđela vozi forda koji je star 13 godina. Rekao mi je da njegov auto u ovom stanju, sa tim motorom, ne vredi manje od 50.000 dolara.

Ali njemu pontijak nisu pare. To je mašina koja sve zna, ponovio mi je treći put. I pošto on više ne može da je vozi, jedino ispravno je da ga ustupi nekom ko takođe sve zna. Zato je ona i prihvatila tako veliki poklon bez negodovanja, zato je i plakala. Bob i Anđela su Ljudi.

Opet sam bio na verandi. Bilo je opet devet i petnaest, samo uveče. Opet mi je glava bila puna misli koje se roje. Kako je pontijak u koji sam se zaljubio završio baš u dvorištu do mog? Kako je moguće da se baš iza njega krije ovakva priča? Što baš meni da se to sve desi i što baš danas?

Bacio sam pogled u nebo, ali ona dva slepa miša nisu ništa rekla. Mačka se umivala šapama. Otišao sam do sobe i uzeo mp3 plejer. Prvi put sam pustio neku pesmu ove subote. Zove se "It's a Sad and Beautiful World"."