"Tog kobnog dana došao je ranije no inače, nosio je dete"

U nastavku emisije Život priča o slučaju ubistva majke i deteta ispred Centra za socijalni rad u Rakovici, sestra ubijene govori o tragičnom i danima pre njega.

Maja Đorđević je godinama pokušavala da zaštiti svoje dete i sebe, obraćajući se svim relevantnim institucijama ove države. Pisala je molbe, predstavke sa oznakama hitno, gde je upozoravala da nije bezbedna, da su im ugroženi životi.

Isto toliko dugo, institucije su se međusobno preganjale i donosile mišljenja, na koji način i koliko Marko Nikolić, osvedočeni zlostavljač, može da viđa svog sina. 

Maja je pokušavala da ih upozori da dete ne sme kod takvog oca, da se to neće dobro završiti, ali izgleda da njoj niko nije verovao. 

Četiri godine je čekala da počne suđenje za nasilje u porodici, koje nikako nije počinjalo. Živela je u konstantnom strahu. 

12. jula 2017 godine Marko Nikolić je po odluci nadležnih institucija bio sa sinom van kontorilisanih uslova. Ubio ga je davljenjem. Mrtvog sina je doneo u CZR Rakovica i bacio ispred zaposlenih i majke Maje. Izvadio je nož i ubio i Maju Đorđević. 

Nema kome se Maja nije žalila, kome nije pisala, koga nije molila, koga nije upozoravala da će se ovo loše završiti.

Pošto je imala sudsku odluku da dete mora da daje ocu, rešila je da svesno prekrši zakon.

Zato je sud nemilosrdno novčano kažnjavao. Pre smrti je imala 600 000 dinara duga za kazne zbog kršenja odluka suda oko davanja deteta ocu. Bojala se da će otići u zatvor, ali ne zbog sebe, već zbog deteta, da će, do je ona u zatvoru, dete uzeti otac. 

Ona nije dočekala ni zvaničnu odluku o starateljstvu, pa tako nije primala ni alimentaciju, ni jednu. 

Koordinacija između sudova u različitim sudskim procesima apsolutno nije postojala. Sud koji je odlučivao o kaznama, uopšte nije tražio spise I dokumenta koje je imao sud u odnosu na veštačenje I odluke o starateljstvu.

Tako je I odlučio da novčano kažnjava majku, a da se nisu zaintresovali zašto ona ne daje dete ocu. 

Maja se požalila i tadašnjem predsedniku vlade, pa je tako njen slučaj došao i do nadležnog Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je ustanovilo niz nepravilnosti u radu CSR Rakovica.

Utvrdilo je manjkavosti i propuste u radu CSR, ali se Centar oglušio o preporuke I obaveze koje im je naložilo Ministarstvo.

Ekipa Život priča se obratila Ministarstvu za rad sa pitanjima da li će biti pojedinačne odgovornosti u CSR za postupanje u ovom predmetu, koje su sankcije I da li će biti oduzimanja licenci, ali odgovor nismo dobili. 

Milena Vasić, pravna savetnica Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom kaže da je Ministarstvo u obavezi da novinarima odgovori na sva pitanja, jer je ovaj slučaj, u kome je i dete žrtva nasilja, od javnog interesa i duboko je uznemirio javnost. 

Uprkos svim ignorisanjima institucija, Maja i dalje neumorno piše svim institucijama, moleći za pomoć i upozoravajući da će se tragedija dogoditi. Prijavljivala je da prati nju i njenu sestru, sve ljude koji su bilo kako povezani sa njih dve i da svima preti smrću. 

Prvo ročište po optužnom predlogu za nasilje u porodici zakazano je za 24. maj ove godine, četiri godine pošto je ona podnela krivičnu prijavu. Kraj suđenja nije dočekala. 

Dan posle ubistva majke u CSR Novi Beograd, Maju su zvali da joj saopšte da su pooštrene mere bezbednosti u Centrima za socijalni rad. To je bilo nedelju dana pre nego što su Maja I Mihailo ubijeni. 

Tog kobnog dana, Marko Nikolić je ranije nego inače, doveo dete u CSR držeći ga u naručju. Radnici CSR su mislili da dete spava, ali je dete već bilo mrtvo. Kada se majka pojavila, on je mrtvo dete bacio majci pod noge i ono je udarilo glavom o pod, pri čemu mu je pukla lobanja. 

Imao je nož u ruci. Napao je Maju nožem, usput je povredio i radnike CSR koji su pokušali da joj pomognu. Maja je teško povređena uspela da pobegne iz CSR, vikala za pomoć, ali niko joj na ulici nije pomogao. Tu su bili i radnici obezbeđenja obližnje banke, koji Maji nisu pružili pomoć, jer nisu hteli da se mešaju i nisu smeli da napuste svoje radno mesto. 

Branislava je za tragediju saznala na ulici, od dečka, koji je telefonom rekao da je čuo da se ispred CSR Rakovica desilo dvostruko ubistvo. Znala je odmah da je reč o njenom sestriću i sestri. 

Kada je ušla u stan, videla je već na portalima, i pre nego što su se pojavili inicijali, da su ubijeni majka i dete. Konačnu potvrdu je dobila kada je videla inicijale. 

Požurila je da javi bivšem zetu, da zaštiti Majinog starijeg sina, jer se uplašila da bi i njega mogao da ubije.

Ministar rada Zoran Đorđević je, posle ubistva, izjavio da je stručna procena komisije bila neadekvatna i da nije u dovoljnoj meri prepoznala disfunkciju ličnosti Marka Nikolića. On smatra da su zakazale institucije sistema, u prvom planu policija, koje su imale zadatak da CSR pruže informacije o nasilju u porodici i time pruže pomoć i podršku u proceni nasilja. 

Povodom ubistva, oglasio se i predsednik Aleksandar Vučić koji je rekao da je neophodan oštriji zakon i oštrije kazne za nasilnike u porodici, ali je odbio ideju o uvođenju policijske zaštite u Centre za socijalni rad. 

Oglasio se i psihoterapeut Zoran Milivojević, koji je zaključio: da majka nije ignorisala više odluka i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila. 

Branislava kaže da je svesna da nije na njima dvema bilo da se same štite, ali da je činjenica da su, sve što su same uradile da bi se zaštitile, bilo i jedino. Tog kobnog dana, kao da su se opustile, jer su čekale sutradan, kada će sud, verovale su, konačno doneti odluku po optužnom predlogu za porodično nasilje. 

Veruje da je trebalo da budu na većem oprezu tog dana, da ne vode dete u vrtić, u CSR. 

Maja nije dočekala da se završi suđenje za nasilje u porodici. Ironično, taj proces još nije završen, iako Maje više nema. 

Njena sestra nije dočekala ni najprostiju stvar u celoj svojoj borbi, da dobije starateljstvo nad sinom. 

Branislava kaže da će do svog poslednjeg dana tražiti pojedinačnu odgovornost za ovu tragediju. Za emisiju Život priča je govorila, kaže, samo zato što je njenoj sestri bila želja da jednog dana dođe u emisiju i ispriča svetu svoju muku, da je svi čuju. Ni to nije doživela. Branislava kaže da joj je makar tu želju ispunila.