MLADIĆ SE SKRIVAO TAKTIKOM ITALIJANSKE MAFIJE: Metodom "istine koja kasni" varao Hag godinama, VMA I MEDIJI odigrali ključnu ulogu!

Tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte tvrdila je da je Mladić u Srbiji, ali svi su to negirali.

Pažnju na trenutak odvlači činjenica da se jedan za drugim Tribunalu dobrovoljno predaju mnogi čelni ljudi, ne samo Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, već i Srbije i Crne Gore.

Tim predajama prethodili su pregovori o garancijama, ali i drugim benefitima koje će dati država. S obzirom na to da se tvrdi da niko ne zna gde je Mladić, zvanično nema ni pregovora sa njim.

Bruno Vekarić, pomoćnik tužioca za ratne zločine, naglašava: „Bilo je informacija da su neki ljudi, upravo iz Koštuničinog okruženja, imali sastanke sa njim, da je on tražio te sastanke. To je bilo, dakle, u fazi kada još nije bilo zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.“

Donošenje Zakona o saradnji sa Tribunalom stvara, međutim, novu situaciju i za pravnika i legalistu Koštunicu.

Kad je ovaj zakon 15. maja 2002. i formalno počeo da se primenjuje, skrivanje Ratka Mladića u vojnim objektima postaje suprotno državnoj politici. Javno se i dalje ne priznaje da se zna gde je Mladić, ali njemu saopštavaju da mora da napusti vojne objekte.

„Postoji naredba Pavkovića (Nebojše, čelnog čoveka Generalštaba VJ, prim. aut.) da on više ne može da koristi objekte Vojske Jugoslavije“, iznosi dokaz Vladimir Vukčević, nekadašnji tužilac za ratne zločine.

„Mladić nije smatrao da je uvek obavezan da sluša Karadžića, pa čak ni Miloševića, nekoliko puta im se obojici vrlo jasno suprotstavio“, otkriva novinar Dejan Anastasijević. „Ali kad god je nešto dolazilo iz Generalštaba, on je stajao mirno i salutirao.“

Ovoga puta Mladić nije poslušao naređenje vrhovne komande. „Za njega

Pavković nije nikakav autoritet. I imaju veliku muku da ga izbace iz vojnih objekata“, govori Vukčević. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova 13. maja 2002. blokirali su puteve na širem području Divčibara, a policijski helikopter je čitav dan nadgledao taj reon.

Mladić od prijatelja iz MUP-a saznaje da su to bile mere predostrožnosti zbog sabora pristalica četničkog generala Draže Mihailovića na Ravnoj gori. „Da je Pavković hteo da uhapsi Mladića, uhapsio bi ga za 15 minuta“, kategoričan je Zoran Živković.

Dve nedelje kasnije, 1. juna, Mladić odlučuje da napusti vojne objekte. „Posle toga on se oslanja na svoju privatnu liniju obezbeđenja“, istražio je Anastasijević.

Mladića iz vojnih objekata odvoze i njegovo skrivanje organizuju penzionisani pukovnik Vojske Republike Srpske Jovo Đogo i penzionisani vojni pilot Stanko Ristić. „Deo ljudi koji su obezbeđivali Mladića radio je to iz uverenja.

Apsolutnog uverenja da je on heroj, da treba da bude štićen, da oni rade veliku patriotsku stvar“, kaže Rasim Ljajić, koji je bio predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ. To mišljenje delila je i većina građana.

Kad je Đinđić preuzeo inicijativu u pogledu obračuna sa organizovanim kriminalom, ali i u pogledu saradnje sa Hagom, na kocku je stavio svoj život. I izgubio, piše Nedeljnik.

„Đinđić je bio voljan da sarađuje sa nama, iako je bilo poteškoća, toliko mnogo poteškoća… da je bio ubijen“, smatra Karla del Ponte, glavna haška tužiteljka.

Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije – JSO, i Dušan Spasojević, vođa najjačeg kriminalnog ganga u Srbiji, plan o ubistvu premijera Đinđića realizovali su 12. marta 2003. godine i nazvali ga: „Stop Hagu“.

Atentatu je prethodio pokušaj puča JSO-a kome je navodni povod bilo hapšenje i isporučivanje Haškom tribunalu braće Banović, nekadašnjih pripadnika te jedinice optuženih za zločine u logoru „Keraterm“ u Bosni.

Usledilo je uvođenje vanrednog stanja i policijska akcija „Sablja“ čiji je cilj bilo otkrivanje ubica premijera.

„Posredno se dolazilo i do saznanja vezanih za Haški tribunal. Pre svega kroz hapšenje Ace Tomića i Bulatovića“, objašnjava Živković, koji je posle ubistva Đinđića postao premijer Srbije.

General Aca Tomić bio je šef Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, a Rade Bulatović – savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice. Uhapšeni su jer se verovalo da su mogli da utiču na Jedinicu za specijalne operacije i njenog komandanta Legiju.

Ubrzo su oslobođeni, a njima bliske političke opcije to hapšenje ocenile su kao političku odmazdu. Pobeda Koštunice na izborima koji će uslediti krajem godine, promeniće i njihovu sudbinu.

Optužbe su povučene, baš kao što se povukao i general Tomić, koji je bio blizak sa Mladićem. Bulatović je, međutim, posle izbora Koštunice za premijera Srbije, postao šef državne bezbednosti – BIA.

„Te 2003. na 2004. nije postojala stvarna volja te vlade da se ide snažno u saradnju sa Haškim tribunalom, dakle da se optuženi hapse, već je uspostavljena nova metodologija, a to je metodologija predaje“, tvrdi Boris Tadić koji se u periodu o kom govori nalazi na funkciji ministra odbrane.

Kvantitativno – ta metodologija bila je vrlo uspešna. U veoma kratkom roku predalo se čak 19 haških optuženika.

„Brojevi su bili tu, ali ne i kvalitet. Mi smo znali da nije bilo političke volje da se uhapse ni Karadžić ni Mladić“, naglašava Žan-Danijel Ruh, specijalni savetnik Tužilaštva MKSJ 2003-2008.

Javnost tek povodom tragičnog događaja, pogibije dvojice gardista u kasarni u Topčideru, 5. oktobra 2004. godine, saznaje da se, između ostalog i u tom vojnom objektu, Mladić skrivao do juna 2002. godine.

Moguće je da se ni to, kao ni podatak da je do tog doba bio aktivno vojno lice vojske SR Jugoslavije, ne bi ni saznalo da smrt vojnika nije pratila misterija – da li se radilo o ubistvu i samoubistvu ili ih je ubila treća osoba jer su videli nešto što nisu smeli? Verovalo se – videli su baš Mladića.

„Mladić nije u tom momentu bio u kasarni“, kategoričan je Vekarić.

Ovo je bio prvi momenat u kome se, i među Srbima, ime Ratka Mladića pominjalo bez simpatija. I jedan od mnogih u kojima vojska pokušava da dokaže da više nema veze sa Mladićevim skrivanjem.

Vojnomedicinska akademija u potpunosti je prekrivena kamerama, a neki njeni lekari stavljeni su pod prismotru. Istovremeno, iznose se podaci da se Mladić čak i u vreme Miloševićeve vlasti na VMA lečio pod lažnim imenima.

„Ratko Mladić otkad sam ja bio načelnik VMA, a to je od 17. januara 2002. godine, nikada nije bio u Vojnomedicinskoj akademiji“, tvrdi Zoran Stanković, koji će jedno vreme biti i ministar odbrane Srbije i Crne Gore.

„Ispostavilo se da je on sam kupovao lekove, zapravo preko rođaka kod koga se i skrivao, često nasumice kupujući na osnovu onih lekova koje je ranije koristio“, objašnjava Ljajić. Verovalo se, međutim, da je i nakon što je stavljena pod video-nadzor VMA bila mesto razmene poruka. Lažni pacijenti u čekaonicama su neprimetno mogli da razmene recept ili informaciju.

Suprotno opštem uverenju da Mladiću u skrivanju pomaže maltene pretorijanska garda, on je zapravo okružen sve manjim brojem ljudi.

„To su ljudi koji su bili sa njim još od Knina, uključujući i generala Tolimira koji je takođe optužen“, analizira Anastasijević.

Veruje se da je upravo Tolimir kreirao i kroz medije sprovodio strategiju Mladićevog skrivanja, koja je još od italijanske mafije poznata kao – „istina koja kasni“. Javnosti, Haškom tribunalu, pa i službama zaduženim za hapšenje optuženika, tako se plasiraju istinite informacije o kretanju Mladića, ali tek nakon što je ovaj već promenio lokaciju.

„Kada god bi se u istražnom smislu približili Mladiću uvek se u pojedinim novinama objavljivao tekst koji kao da obaveštava Ratka Mladića o tome kako je istraga uznapredovala“, otkriva danas Tadić.