KOLEGINICA ŽRTVE I PROGRAMERA PSIHOPATE NIJE MOGLA DA IZDRŽI I ODLUČILA DA ISPRIČA SVE: Ovo je prava istina o masakru u Ruzveltovoj!

U ponedeljak 12. marta cela Srbija je čula za firmu "Privredni savetnik – informacione tehnologije" .

Razlog  je bio stravičan.

Nešto pre 11 časova u njene prostorije ušetao je naoružani Nebojša Stojilković i hladnokrvno ubio kolegu Branka Kanjevca (31), teško ranio Marka Filipovića (36), dok je Igor Radenković nekim čudom preživeo pad sa visine od 8 metara. 

Četiri dana kasnije, nakon brojnih medijskih spekulacija i nagađanja oko toga šta se, kako, i zašto dogodilo, na Fejsbuku se oglasila jedna od zaposlenih u toj firmi, Nataša Narančić. 

U želji da "pojasni neke stvari i stane na put spekulacijama i neistinama"  Nataša, koja je bila neposredni očevidac stravičnog zločina, ali i neko ko je svakodnevno provodio vreme i sa ubijenim i sa ubicom odlučila je da ispriča pravu istinu o zločinu koji je potresao Srbiju.

Njenu priču vam prenosimo u celosti:

"Borim se sa sobom da ne pišem ništa, ali ne mogu da ostanem ravnodušna na neistine i špekulacije koje čitam po novinama, vezano za tragediju koja se u ponedeljak desila u našoj firmi.

Policija nam je zabranila da pričamo sa medijima, da ne ometamo istragu. Ali, otišlo je predaleko i u štampi i u komentarima. Pa evo, ja lično, dok naša firma zvanično ne izda sopšenje, želim da pojasnim neke stvari. A obzirom na krajni ishod, dalje istrage teško da će biti.

Firma Privredni savetnik – informacione tehnologije (PS.IT) je mala softverska firma koja je do skoro zapošljavala radnike samo po preporuci.

Tako je došao i naš, sada pokojni Kanjevac, a na njegovu preporuku kasnije, ironijom sudbine i napadač, takođe pokojni Nebojša.

Firma je topla, prijateljska sa jako dobrim međuljudskim odnosima. Uvek svi zajedno idemo na raznorazne proslave, svadbe, kuglanje, „team building-e“... Ustvari, išli smo svi, osim Nebojše.

Pokušavali smo da mu se približimo, da ga razgalimo, da mu pomognmo da postane deo ekipe, ali se on nije dao.

Ostajao je tvrd, često i grub na naše pokušaje. Nakon nekog vremena smo odustali i ispoštovali njegovu želju za privatnošću.

Dolazio je u nekoliko navrata u sukobe sa kolegama, ali samo verbalne. Imao je običaj i da ode u drugu kancelariju, da se zaključa i da radi.

Shvatili smo to kao potrebu za mirom, jer je inače firma prometna jer često kolege ulaze i izlaze iz kancelarije, jer svi međusobno sarađuju: i konsultanti, i podrška i programeri, a provuče se i po neki poziv od korisnika.

Mislili smo samo da ga sve to ometa u radu. Opet sa nekima je nalazio zajednički jezik i umeo je i da se i našali.

U krajnjem slučaju, ne želi svako da mu firma bude „druga kuća“ i nismo hteli da ga forsiramo.

Uglavnom je radio na projektima koji nisu previše zahtevali timski rad i gde je imao punu slobodu u radu. Sve do poslednjeg projekta.

S druge strane, Kanjevac je bio svima mio i drag. Nasmejan, šaljiv, ali i ozbiljan i predan radnik kada se to od njega zahtevalo.

Radio je kod nas nekoliko godina, ali želja za novim znanjem i novim tehnologijama ga je odvela u drugu firmu.

Tamo je radio par godina, sticao nova znanja, dosta je putovao i pokazao se kao odličan radnik.

Međutim, oženio se, dobio sina i želeo je što više vremena da posveti svojoj novoj porodici, i sinčiću koji je skoro napunio godinu dana.

Želeo je da obnovi saradnju sa nama, voleo je ljude u našoj firmi, bio je pun ideja i želje da nastavimo na projektu koji je on sam započeo dok je radio kod nas.

Svi su se složili i projekat je nastavljen. Kanjevac je postao vođa projekta.

Radilo se sve zajedno, timski, ali uz poštovanje određenih procedura i pravila.

Nebojša to nikako nije mogao da prihvati, pa je i dalje radio sam za sebe i na neki način sabotirao ostale, nepoštovanjem procedura.

U više navrata je razgovarano sa njim, traženo je od njega da pokuša da se prilagodi, ali nakon bezuspešnih pokušaja, u četvrtak, 8. marta mu je rečeno da će biti skinut sa projekta.

Direktor i dalje nije hteo da mu da otkaz, već je hteo da se potrudi opet da mu nađe neki projekat koji neće zahtevati previše timski rad, ali je on odbio i rekao da raskida saradnju.

Pokupio je svoje stvari i otišao iz firme.

Nije se pojavljivao niti se kome javljao do tog kobnog ponedejlka.

Onda je došao u firmu, nas nekoliko je bilo na sastanku, videli smo samo njegovu siluetu dok je prolazio.

Svi smo pomislili da je došao ili da izgladi stvari ili da potpiše rešenje o prestanku saradnje.

Ušao je u našu kancelariju smrtno ozbiljan (kakav je doduše većinom i bio), skenirao sve pogledom i zatvorio vrata. Posle toga se čulo nekoliko pucnjeva.

U prvi mah smo pomislili da su petarde, ali onda su se i naša vrata opet otvorila i jedan kolega nam je svima viknuo da se sakrijemo pod sto...

Sledeće čega se sećam je da sam pod stolom sa kumom koja mi je i koleginica, dok se oko nas čuju pucnji.

Posle sam saznala da sam, verovatno skamenjena i neverujući šta se dešava, stajala dok me kuma nije povukla pod sto.

Kada su ljudi počeli da se kreću, trče u panici, shvatili smo da je Nebojša otišao.

Tada je krenula agonija... Videli smo nepokretnog Kanjevca na podu, dvojica kolega su pritrčali da mu pomognu, videli smo u drugoj kancelariji našeg ranjenog Mareta u strašnim bolovima, i saznali da je i naš Igor skliznuo sa simsa iz svoje kancelarije, gde je pokušao da se sakrije od Nebojše kada je čuo pucnje.

Koliko je metaka Nebojša ispalio, koliko je ostalo u šaržeru koji mu je ispao kada se jedan metak (srećom) zaglavio, šta je on posle uradio.. to je stvar policije.

Našeg dragog Kanjevca više nema i neće ga ništa vratiti. Pokoj mu duši i večna mu slava.

A njegovoj i našoj Anči, i njihovom Djoletu, želim da pokušaju da prebrode gubitak kako mogu i koliko mogu i da pokušaju da nađu neku utehu u svemu ovome"