Drugog decembra 2014. godine, na zajedničkoj konferenciji za novinare a povodom posete predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića, Izraelu, premijer Izraela, Benjamin Netanjahu, izgovorio je rečenicu koja i danas lebdi u vazduhu i vapi za reakcijom. Pre svega u Srbiji. Šta je rekao Netanjahu?

– Gospodine Vučiću, prijateljstvo jevrejskog i srpskog naroda seže hiljadama godina unazad, još iz doba rimske republike.

Vučić je ostao zatečen, maltene šokiran. Otkud sada hiljade godina, šta ovaj priča, o čemu se radi, da nije provokacija, poniženje…sve ovo sigurni smo prolazilo je brzinom munje kroz glavu srpskog premijera, naviknutog na opore političke ocene i stavove, neobrazovanog kada je ova vrsta istorije u pitanju. Ali, ostavimo Vučića, njemu su Jevreji važni samo uoči izbora, ovde u Srbiji, kad angažuje marketinške agencije američkih Jevreja da mu, za ogromne pare, podižu rejting.

Prošle su skoro tri godine od šokantne izjave Netanjahua a niko se u Srbiji ne bavi ovim što je kazao prvi čovek Izraela. Zbog čega? Zašto ćute istoričari, akademici? Koga se plaše? Nije li ovo potvrda stava jednog dela tzv alternativnih srpskih istoričara, da je srpska istorija, posebno Srednjeg veka i ona pre toga, koju decenijama učimo u školama i na fakultetima, običan falsifikat, smišljen u Berlinu i kao jedan od ultimatuma zarad odluka Berlinskog kongresa, prihvaćen i primenjen u Srbiji. Sve do današnjeg dana?

Na to godinama ukazuje prof. dr. Jovan Deretić i prolazi kroz špalir toplog zeca, trpeći uvrede srpskih istoričara, od toga da je ambiciozni amater do tvrdnji da se radi o mentalno poremećenom čoveku. A šta tvrdi Deretić?

On se u najvećoj meri samo poziva na Miloša Milojevoića i Olgu Pjanović Luković, srpske naučnike, istoričare (Olga je doktorirala na Sorboni, govorila je devet jezika, uključujući latinski i starogrčki) čije je učenje na osnovu materijalnih dokaza, iz stranih izvora, govorilo da oficijelna srpska istoriografija nema veze sa istinom, da je falsifikovana, skrivena, zatamljena, zabranjena. Kao takvi Milojević i gospođa Pjanić, zabranjeni su u Srbiji. O njima se na obrazovnim ustanovama ove zemlje ne govori. Niko ne sme ni da ih spomene, osim za sprdnju.

Otkud ćutanje srpskih istoričara povodom ovoga što je kazao Netanjahu? Što i njemu ne poruče da je mentalno poremećen, da ne zna šta priča? Da li je Aleksandar Vučić, u međuvremenu izabran za predsednika Srbije, svestan šta mu je kazao Netanjahu? Ne samo citiranom rečenicom, već svim onim što je izgovorio na spomenutoj konferenciji za novinare. Posmatrači kažu da takve kvalifikacije, ocene i posebno izlive poštovanja na račun jednog naroda, kakve je Netanjahu izgovorio na račun Srba i Srbije, u Izraelu, sa službenog mesta, do sada nisu čuli. Zbog čega se to ignoriše u Beogradu? Šta je urađeno da pruženu ruku prihvatimo?

Vratimo se srpskim istoričarima. Ima li neko od njih snage da javno poveže Jerotića i Netanjahua – da kaže kako je premijer Izraela obična budala, nema pojma, da lupeta- kao što imaju snage da Jerotića proglašavaju maloumnim poremećenim starcem. Ili bolje da se zapitamo, misli li neko u Srbiji da je Netanjahu ono kazao slučajno? Palo mu na pamet uoči konferencije pa da istu učini dodatno interesantnim? Ne, ni slučajno.

Izrael je izuzetno ozbiljna država (šta god ko o njoj mislio), a njenom premijeru je sugerisano da o Srbima kaže ono što je kazao. Ko je sugerisao? Rabini, izraelski istoričari, oni kojima je u interesu i istina i to da Srbi dobiju drugačije, bolje, cenjenije mesto u savremenoj međunarodnoj zajednici od ovog koje sada imaju. Da li je moguće da to u Beogradu niko nije shvatio; ni Vučić ni ugledni, društveno dobro pozicionirani doktori, akademici istorijskih nauka? Kuda vodi to njihovo ćutanje?

Ako odbacuju Milojevića i Olgu Pjanović Luković, neka se bar pozabave onim što je kazao Netanjahu jer im je jasno, bar to im je jasno, da oni koji su Netanjahuu dali podatak o Srbima iz vremena Rimske republike, znaju mnogo, znaju istinu i ništa ne govore slučajno.

(N. Tasić, INTERMAGAZIN)