Petog avgusta je obeležena 22. godišnjica hrvatske ofanzive (operacija Oluja) koja je zbrisala dugovekovnu srpsku zajednicu koja je živela na teritoriji poznatoj kao Srpska Krajina. Srbi zapadne Slavonije su proterani ili ubijeni te 1995. godine.

Dve takve operacije su preduzete sa tihim odobrenjem Vašingtona, nakon što su hrvatske snage bile naoružane i obučene od strane SAD i to direktnim kršenjem embarga Ujedinjenih nacija na uvoz oružja.

U stvari, američki diplomata Ričard Holbruk se prisetio u svojim memoarima (Da se ​​završi rat, prvi put objavljeni 1998. godine) kako su on i njegove kolege koordinisale hrvatske napade dok su službenici i Pentagon zvanično govorili protiv njih. Holbruk je takođe predstavio učešće SAD-a u ratu Hrvatskoj i Bosni – što je rezultiralo Dejtonskom mirovnim sporazumom iz 1995. godine – kao trijumfalno ponovno uspostavljanje američke moći u Evropi posle završetka Hladnog rata, a što je dovelo da neki ponovo razmišljaju o potrebi dominacije SAD.

Iako je bilo da će se Holbruk oprostiti od samostalne službe 1998. godine, samo godinu dana kasnije NATO je započeo svoj „Drang nach Osten“ (prodor na istok), primajući prve članove istočne Evrope čak i kada je pokrenuo agresivni rat protiv ostataka Jugoslavije. Poslednji za sada deo bivše federacije koji se pridružio alijansi je Crna Gora.

U cilju dovođenja svih „ruševina“ Jugoslavije u savez, 2003. godine Vašington je sponzorisao tzv. Jadransku povelju, neku vrstu „Junior NATO“ kluba pod vođstvom Hrvatske i Albanije.

Iako su obe ušle u NATO 2009. godine, svrha organizacije još nije završena, rekao je američki potpredsednik Majk Pens na sastanku lidera u Podgorici 2. avgusta.

„Već 15 godina Sjedinjene Države pomažu vašim zemljama kako da idete putem mira u kući, jedinstvu Evrope i pomaže saveznicima u zajedničkoj odbrani“, rekao je Pens.

„Iskoristite ovu priliku, kroz svoje akcije, da se približite jedni drugima i Zapadu – dovršite nedovršeni posao Zapadnog Balkana i dovršite putovanje koje smo započeli zajedno pre mnogo godina“, rekao je Pens.

I sam Holbruk je mogao da saopšti Pensovove reči u Podgorici da nije 2010. godine umro. Takođe, mogao je to i bivši državni sekretar Džon Keri ili Hilari Klinton. Naravno, Pens je uputio nekoliko referenci na retoriku kampanje predsednika Trampa, te ih je postavio kao stalnu posvećenost NATO-a, a ne preispitivanju američkog pokušaja vladanja svetom vojnom snagom, a kako je glasio Trampov glavni govor o spoljnoj politici u 2016. godini.

U Pensovom oratorijumu bilo je nekoliko ciničnih nesuglasica. Na primer, on je pohvalio doprinos balkanskih zemalja u borbi protiv ISIS-a i „radikalnog islamskog terorizma“ iako su mnogi fanatični borci ISIS-a muslimani iz Bosne i Hercegovine, okupirane srpske pokrajine Kosovo, pa i Albanije – svi režimi pod kontrolom SAD. Zapravo, u 2007. godini, vodeći američki kongresmen (Tom Lantos, demokrata iz Kalifornije) zagovarao je proglašenje nezavisnosti Kosova rekavši da će poslati poruku „džihadistima svih boja i rasa“ da SAD nisu anti-muslimanske.

„Sjedinjene Američke Države odbacuju svaki pokušaj upotrebe sile, pretnji ili zastrašivanja u ovom regionu i šire“, rekao je Pens.

„Zapadni Balkan ima pravo da odluči o svojoj budućnosti i to je vaše pravo“, dodao je on.

Ove reči su upućene nakon što su SAD provele 25 godina bombardujući i okupirajući delove regiona, rušeći vlade koje im se ne sviđaju „obojenim revolucijama“, dok se njihovi ambasadori ponašaju kao kolonijalni guverneri, a ne diplomate.

Pens je takođe pohvalio „slobodne i poštene nacionalne izbore“ u zemljama „Zapadnog Balkana“, „uz učešće svih političkih partija, kao rezultat koji odražava volju naroda“.

Ipak, u Albaniji opozicija je morala da bojkotuje izbore koje su nazvali nepoštenim, a u Makedoniji je ambasador SAD snažno podržavao manjinsku koaliciju koja uključuje blok albanskih stranaka dižući obrve nekima u američkom Senatu.

Iako je NATO taj koji je okupirao Kosovo 1999. godine i Vašington koji je vodio napore da se Kosovo proglasi nezavisnom državom 2008. godine, Pens je optužio Rusiju da „želi da menja međunarodne granice silom“ i da radi na „destabilizaciji regiona, potkopavajući vašu demokratiju i razdvajajući vas jedne od drugih od ostatka Evrope“.

Kažite ponovo? Da li je to bila Rusija koja je proglasila raspad Jugoslavije 1991. godine ili Badinterova komisija Evropske zajednice? Da li je to bila Moskva koja je izbacila Jugoslaviju iz UN-a, iako je bila osnivač, te je insistirala da Srbija i Crna Gora ponovo ne budu članice ili Vašington? Da li je to bila Rusija koja je tvrdila da su granice komunističkih jugoslovenskih republika bile sramotne (izuzev kad je u pitanju Srbija) ili SAD i NATO?

U prevladavanju ove lažne istorije „ruske agresije“, Pens zvuči baš kao i imperijalno-ljubazni vašingtonski establišment. Postavlja se pitanje koji je bio cilj ovog govora, uvek poslušnim klijentskim režimima „Zapadnog Balkana“ kojima se obratio, ili je govor bio za močvaru u Vašingtonu u kojoj traže odgovarajuću zamenu za predsednika kojeg mrze?

Ali čekajte, ima još. U jednom trenutku Pens je citirao reči poznate poslovice – „Na muci se poznaju junaci“. To sugeriše da je ko god napisao njegov govor, makar pokušao da razmotri istoriju zemlje.

Međutim, reč je o poslovici koja se tiče identiteta Srba u Crnoj Gori i borbe protiv Otomanskog carstva početkom 1700-tih godina. Sadašnji režim u Crnoj Gori naporno radi na odvojanju i otvorenom antisrpskom nacionalnom identitetu države, dok je Turska u svakom slučaju glavni saveznik Sjedinjenih Država u NATO-u.

Najzad, ali ne i najmanje važno, sama fraza „Zapadni Balkan“ je pokušaj da se izbriše istorija, kultura, tradicija i raznolikost regiona, a koju je Pens beskrajno puta pomenuo u svom obraćanju. To je geografski pojam bez ikakvog značenja, prazan šablon, za SAD i NATO da bi projektovali svoje fantazije, dok je stvarno ime za region – Jugoslavija – čini se proterano u memorijsku rupicu, da bi njena senka poremetila san onih koji su od nje učinili pustinju i to nazvali mirom.