„Slobodan Milošević je oteran silom sa vlasti, to svi znaju i toga su svi svesni“ smatra, profesor dr Velko Vlkanov, kopredsednik Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića.

Povodom ovog događaja profesor Vlkanov je izjavio da je nekadašnji predsednik Srbije i SRJ izgubio život od najamnih ubica 11. marta 2006. godine.

„U ova dva datuma uokviren je jedan neverovatan život posvećen dobrobiti jugoslovenskih naroda, dobrobiti srpskog naroda. Ali, kao i sve velike ličnosti, Milošević prevazilazi okvire svoje nacionalnosti, pretvorivši se u jedan od simbola borbe čovečanstva za pravdu i slobodu, takav simbol kakav su Patris Lumumba, Salvador Aljende, Nelson Mandela.

Čovečanstvo meri svoj rast upravo kroz takve ličnosti, kod kojih je sopstvena sudbina podređena sudbini ljudi. Život Miloševića započeo je u nevelikom srpskom gradu Požarevcu, u porodici običnih radnih ljudi, da bi nastavio na službi istih tih običnih ljudi. Usvojio je najbolje osobine srpskog naroda – osećanje dostojanstva, odanosti, obaveze.

Iznad svega je stavljao sudbinu svoga naroda, sudbinu naroda Jugoslavije. A kao svaki istinski patriota nije imao neprijateljskih osećanja prema drugim narodima. Bio je prožet svešću da je odnos prema drugim narodima – mera odnosa prema sopstvenom narodu. Jer, onaj ko mrzi bilo koji drugi narod – ne može voleti ni sopstveni narod.

Život Miloševića je završio u Hagu, u Holandiji, kuda je otpremljen kako bi pred nelegitimnim sudom odgovarao za tuđe zločine. U stvari, trebalo je da odgovara za zločine onih koji su napali njegovu zemlju i gotovo tri meseca uništavali ljude i imovinu bombama i raketama. Tokom pet godina natovsko pravosuđe je upotrebilo sva moguća sredstva kako bi slomilo volju ovog ponosnog Srbina, i u tome nije uspelo. Na kraju, da ne bi priznale svoju nemoć, te takozvane „sudije“, a u suštini – najmljene ubice u togama, ubile su ga.

Ovaj stih se u punoj meri odnosi i na Slobodana Miloševića, koji je bez dvoumljenja birao radije smrt nego izdaju. I tako je u suštini postao besmrtan. Kako vreme teče, njegov život sve više će se pretvarati u legendu, a njegovo delo – u školu u kojoj se uči hrabrost. A nama ostaje ponos zbog toga što smo se dotakli njegove veličine“, napisao je Vlkanov.

„Potom je na prevaru i pod lažnom optužbom isporučen Hagu. Odlazeći ponosne glave upozorio je srpski narod kakva ga sudbina čeka. Danas Slobodana nema, ali njegove reči surovo odzvanjaju u susretu sa tužnom realnošću i sve više pritiskaju njegove progonitelje. Protiv čoveka kojem je život oduzet u modernom nacističkom kazamatu, seju neistine i laži, sa namerom da ga potisnu iz sećanja i izbrišu iz istorije.

U tu svrhu, junački otpor naroda stranom agresoru, kojem se Slobodan hrabro suprotstavio, nastoje da proglase za nacionalnu zabludu. Oni koji su branili zemlju, maltene se proglašavaju za izdajnike. Istorija je međutim odredila Slobodanu poseban list.

Odabrala ga je za miljenika, dok je njegove rušitelje potisnula u zaborav. Slobodanova vizija i delo postali su deo istorijske svesti i pamćenja naroda. Od silne demokratije, koja je posle Slobodanovog zbacivanja s vlasti navodno preplavila Srbiju, od razuzdane slobode i od svakodnevnog napretka, Srbija nažalost sve više posrće i tetura se ka sunovratu.

Njena privreda je na kolenima. Teritorija je osakaćena, a narod osiromašen i obezglavljen. Sela se prazne, a porodica rastaka. Ono što je suprotno duhu srpskog naroda pokušava da se nametne mladima – laka zarada, oružje, droga, nasilje i sluganstvo.

Srbija je postala jedina država u svetu u kojoj se građani proglašavaju za izbeglice u sopstvenoj zemlji“, istakao je Kočović.