Kad masonima zagusti, islamistički teroristi zapucaju

Kada im zagusti i počnu da im se tresu bankarske i masonske fotelje vlasti, evropskim elitama se nekim čudom  pojavi nekakav islamski terorista arapskog porekla,  koji je  opet, nekakvim čudom, od ranije poznat bezbednosnim službama najmoćnijih država EU,  ali im je eto ponovo, po ko zna koji put izmakao nadzoru i šleperom pregazio pešake  ili zapucao nasumice po masi okupljenih građana.

Nedavni napad „ policiji od ranijeg poznatog “  Čekata Čerifa u Strazburu,  prilikom kojeg je iz vatrenog oružja  pucao po građanima uzvikujući  „Alahu  Akbar“,  valjda da ne bi bilo zabune u njegovim  motivima,  nastavak je grotesknog serijala istovrsnih terorističkih napada u trenucima kada to, nekim slučajem, vladajućoj eliti u ključnim državama Evropske  unije odgovara.

Francuski predsednik Makron odmah je teroristički napad iskoristio za obračun s protestima tkzv. „žutih prsluka“ i  u sklopu,  čini se beskrajne  „L’opération Sentinelle“ izveo dodatne kontingente vojske  na ulice, pojačao policijske snage i praktično uveo vanredno stanje.

Ono nije uvedeno formalno jer za to nije imao ni potrebu s obzirom da su policijske i vojne ovlasti u okviru delovanja bezbednosnog sistema na sprečavanju terorizma već  sada na visini onoga što bi omogućilo uvođenje vanrednog stanja.

Predsednik Makron, pritisnut protestima, nakon Čerifove terorističke akcije mogao je odahnuti  i s trona čuvara poretka i sigurnosti zapretiti protestantima, tražeći od njih  prekid  svih aktivnosti  jer je Francuska  eto ponovo napadnuta.

U novogodišnjoj poruci  francuskim građanima on poručuje: „Nama sada treba mir, stabilnost i sigurnost,  a ne haos uličnih protesta“. Nije prošlo dugo vremena i počela su hapšenja, pa je ovih dana uhapšen i jedan od inicijatora protesta Erik Drue, koji je ubrzo i pušten nakon grupnog maltretiranja od strane, ne samo policijskih istražitelja, koji očigledno nisu mogli utvrditi  koje će mu  kazneno delo pripisati,  nego i raznih političkih funkcionera koji su bili prisutni pri njegovom ispitivanju.

Drue navodi da su i sami policajci bili zbunjeni prisutnošću političara i njihovih izaslanika u službenim prostorijama. U svakom slučaju nakon terorističkog  napada u Strazburu protesti po francuskim gradovima su se raštrkali i njihova pretnja francuskom vladajućem establišmentu na čelu sa predsednikom Makronom je otklonjena.

Ovakav narativ se uporno ponavlja,  posebno na frankofonskom području Evropske unije i da nije tragičan bio bi smešan. U  svakom slučaju taj trik sa zloupotrebom islamskog ekstremizma već je postao providan i uprkos trudu francuskih i belgijskih bezbednosnih službi , koje, čini se, na raspolaganju imaju celi asortiman raznih „Čerifa“ verovatno pod kodnim imenima „Delon,  Depardio ili Belmondo“, jer ništa  drugo i nisu nego glumci neoliberalnog poretka koji za svoj opstanak zloupotrebljavaju sve rašireniji islamski ekstremizam u Evropi i programirano ga koriste za svoje ciljeve, ne shvatajući da on ima i svoju moćnu, samostalnu agendu i dugoročne strateške ciljeve.

Veliko je pitanje hoće li oni koji se sada nakon korišćenja islamskog ekstremizma u spoljnopolitičke svrhe orijentišu na njegovo korišćenje u unutrašnjoj politici,  posebno u kontekstu budućih izbora za Evropski parlament, moći u budućnosti da zadrže kontrolu nad zveri s kojom se poigravaju.

Makron je ovog puta – uporedno manipulišući ekstremističkim islamizmom i deleći obećanja, koja ne može niti želi ispuniti jednostavno zato što mu to ne bi dozvolile finansijske elite koje su ga dovele na vlast i ukoliko bi bilo potrebno hladno bi ga zamenile – ostvario očitu pobedu nad protestantima.

Ali pobeda je kratkoročna i pirova. Uspešno hlađenje masovnih protesta obiće mu se o glavu,  a nažalost i francuskim i evropskim građanima jer će sistem islamskog terora nakon napada u Strazburu,  odigranom vrlo verovatno pod kontrolom francuskih službi,  nastaviti svoje samostalne deonice i odigravati solo operacije.

Gotovo je sigurno da su francuske sigurnosne službe, posebno francuska unutrašnja obaveštajna služba DGSI (Direction générale de la Sécurité intérieure) duboko prodrle u kompleks islamskog ekstremizma,  jer je to jedini način da ga kontrolišu i bore se protiv njegovog delovanja.

Ali , postaje očito da kada vladajućoj politici to odgovara taj isti islamski kompleks navodno izmiče kontroli sigurnosnih službi i vrši terorističke napade koji diretkno utiču na francuski politički život, a izvršioci su redovno sitni i nesposobni kriminalci koji su se odjednom radikalizovali i koji po pravilu ne preživljavaju dugo nakon izvršenih nedela.

Taj najniži kriminalni sloj najnesposobnijih kriminalaca u svakom je društvu i državi  zavisan o višim kriminalnim strukturama kojima duguje usluge ili novac i za koji, zapravo, izvršavaju kaznena dela. Na tom najnižem nivou kriminalog delovanja, kojoj je pripadao i napadač iz Strazbura, retki su samostalni igrači.

Bezbednosne službe svoj nadzor nad kriminalnim i s njim blisko povezanim terorističkim miljeom ne realizuju  preko najnižeg sloja počinioca nego preko visokog nivoa kriminalne ili terorističke strukture. Tako Čerif, koji je izvršio napad u Strazburu, sigurno nije došao u dodir s elementima bezbednosnog sistema,  ali je odradio posao za više strukture koje su  po logici stvari pod adekvatnim nadzorom, a time i uticajem obaveštajnih i bezbednosnih službi.

U protivnom bi francuske i evropske službe koje godišnje gutaju milijarde evra budžeta odavno bile raspuštene,  a njihovi rukovodoci smenjeni. Greške i gubitak kontrole nad pojedinim događajima je uvek moguć , ali kontinuirana serija iznenadnih  terorističkih  napada koje izvršavaju poznati počinitelji je čista farsa i očita zloupotreba islamističkog ekstremizma na unutrašnjem i spoljnopolitičkom  planu.

Uglavnom, kao po nekom nepisanom pravilu, nakon događaja kao što je teroristički pokolj u Francuskoj, koji neretko predstavljaju istorijske prekretnice, vodeće obaveštajne službe SAD-a i njihovi saveznici su redovno tobože  iznenađeni i zatečeni. Bili su zatečeni svojevremenim drskim vojnim  upadom Sadama Huseina u Kuvajt, nakon čega se protiv njega moralo ratovati  celu deceniju.

Bile su ponovo zatečene jačanjem talibana i Al Kaide  u Avganistanu i terorističkim napadom 11. septembra, nakon čega se s njima ratuje još i danas. Iznenadile su ih zatim revolucije u arapskom svetu tkzv. arapskog proleća za koje nisu mogli da procene da su u biti islamske revolucije i da će nakon krvavog rušenja sekularnih  režima  u regiji izavati radikalizaciju i omogučiti  rađanje ISIS-a.

Njegov pak, nastanak i jačanje  najviše ih je iznenadio, što je krajem 2014. godine razočarano priznao direktor CIA-e, potom i sam američki predsednik Barak Obama u intervju CBS-u, izjavivši „da su potcenili ISIS.“

Svakako, to je nemoguće i senzacionalni obaveštajni propusti su čisto blefiranje. Organizacije koje troše ogromne količine novca  godišnje iz budžeta svojih država jako dobro znaju što se događa. Ne mogu predvideti i sprečiti svaki pojedinačni događaj ili baš sve organizovati, ali mogu svojim činjenjem ili nečinjenjem  kreirati opšti smer zbivanja.

Činjenica je da neki događaji otvaraju mogućnost pridobijanja javnosti za željene  političke ili vojne akcije, pa zašto ne ostaviti mogućnost da se oni i dogode? Takvi događaji prekretnice, kakav je bio i napad na Šarli Ebdo, retko su direktno namešteni od strane tajnih službi, što im se uobičajeno pripisuje. Oni se jednostavno čekaju u pripremljenom okviru zbivanja, nakon čega sledi medijska kampanja oblikovanja javnosti i potom  političko i vojno delovanje.

No u slučaju napada u Strazburu stiče se uticaj da službe jednostavno nisu bile pasivne nego ipak nešto aktivnije, jer posledice događaja su u vrlo kratkom vremenu potpuno predvidljivo efikasno delovale na poboljšanje pozicije francuskog predsednika Makrona i na gušenje uličnih protesta po Francuskoj.

Protesti u situaciji terorističkog čina i pogibije građana već po logici stvari su neumesni, a kada njihovo prekidanje zatraži i sam politički vrh i pod izgovorom borbe protiv terorizma pojača represivno delovanje, njihova propast je neizbežna.

Indikativno, poslednji teroristički napad izvršen je u Strazburu, sedištu Evropskog parlamenta i posredno je usmeren na Evropsku uniju. Tako nije ugrožena samo Francuska, nego vladajuća elita preko korporativnih kontrolisanih medija može javnosti poslati poruku da je ugrožena i sama Evropska unija pred odlučujuće izbore u kojima će se sučeljavati dve velike evropske političke snage – politika stvaranja centralizovane i nadnacionalne Evropske unije i političke snage nacionalnih suverenosti država članica.

Tako odbranu pozicije francuskog predsednika Makrona, kao čuvara liberalnog evropskog poretka pred nasrtajima suverenističkih snaga ili kako ih evropska elita naziva populistima, i same Evropske unije sažima u svom članku za Sorosev „Project Syndicate“ od 21. decembra 2018. godine Dominik Muazi,  viši savetnik na pariškom „Institut Montaigne“, jednom od vodećih tink-tankova koji zapravo kreiraju francusku politiku.

Muazi navodi: ,,Ulični skupovi i neredi širom Francuske proteklog meseca predstavljaju najveću krizu predsedništva Emanula Makrona i predstavljaju očiglednu pretnju francuskom vođstvu unutar Evrospke unije.

No, ako je Makron i sam kriv za reakcije građana to ne znači da bi Francuskoj ili Evropi bilo bolje bez njega“. Makrona po svaku cenu treba sačuvati jer je po mišljenju evropske liberalne elite, čije stavove zastupa Muazi, predsednik  Makron poslednji uticajni zaštitnik evropskog liberalnog poretka.

U nastavku članka, stoga, Muazi dalje navodi: “….Mogući francuski unutrašnji politički preokret mogao bi potkopati evrospku integraciju. Zahvaljujući Makronu Francuska je trebalo da održi plamen liberalne demokratije živim u svetu zamračenom od Amerike Donalda Trampa, Mađarske Viktora Orbana i Italije Matea Salvinia.

Nakon što je s političke pozornice nestalo vođstvo nemačke kancelarke Angele Merkel, Francuska se činila kao ostrvo nade u moru zapadnog očaja. To očito više nije slučaj“. Muazi zaključuje kako je Makron zapravo nezamjenjiv i da je potrebno poduzeti sve što je moguće kako bi se održao na vlasti.

Svoj članak završava rečima: ,,Umesto naslađivanja Makronovim problemima oni koji još veruju u demokratiju trebalo bi da razmisle o tome šta bi značilo da Makron ne uspe. Sadašnja Italija bi postala budućnost Francuske, a populisti koji dođu na vlast u Parizu verovatno bi prekinuli celi evropski projekat. To nije ishod koji bi iko trebalo da poželi. U dobrom ili lošem smislu Makron i dalje predstavlja najbolji bedem evropske demokratije protiv taalasa populističkog nacionalizma“.

Islamski ekstremizam svojim terorističkim ispadima pod, uistinu sumnjivim okolnostima i gotovo opipljivim uticajem francuskih obaveštajnih i sigurnosnih službi, tako navodi vodu na mlin ne samo francuskog predsednika Makrona, ugroženog uličnim protestima tkzv. žutih prsluka, nego i cele liberalne elite najmoćnijih članica Evropske unije, preplašenih jačanjem snaga nacionalnih suverenosti pred odlučujuće evropske izbore.

U takvoj konstalaciji evropskih odnosa i enormno visokim ulozima, stavljenim na sto pred evropske izbore, šta znači pogibija nekoliko francuskih građana ili policajaca. Bude li potrebno,  ako oseti da gubi pozicije, vladajuća elita, možemo biti sasvim sigurni, u stanju je da organizuje mnogo veće vatromete od onog kakvog je priredila marioneta francuskih obaveštajnih službi, islamski fanatik Čerif.

Da je  Čerif znao  za  čije interese i u čiju korist  će poginuti i ko će iz njegovog nedela izvući korist, možda bi se odrekao svojih islamskih vizija  i francuskog državljanstva.

Islamski terorizam, sumnjivo, elegantno i lagano provučen imigrantskim rutama i izvučen iz svojih brloga u francuskim i belgijskim imigrantskim enklavama,  pred očima i nesumnjivim uticajem obaveštajnih i bezbednosnih struktura postaje tako katalizator  završne  operacije  pokoravanja Evrope i pretvaranja Evropske unije u  centralizovanu nadnacionalnu državnu tvorevinu i sredstvo predizbornog obračuna sa tzv. populistima, a zapravo snagama nacionalnih suverenosti evropskih naroda.

Ali to nije kraj nego tek početak i priprema dugoročnog projekta uvlačenja preparirane, liberalizovane, nadancionalne  i centralizovane  Evropske unije u jedinistvenu geopolitičku celinu sredozemnog basena sa Severnom Afrikom i Srednjim istokom (MENA), arapskim svetom  i potom zajedničkog povezivanja sa SAD-om  preko transatlantskog mostobrana, izgrađenog  od mreže trgovinskih, ekonomskih i vojnih ugovora. Dramatična zbivanja u Evropi i bliskostočne revolucije i ratovi dve su strane te iste geostrateške medalje.

Iskorišćen je već postojeći migracijski pritisak na evropske granice i prisutni islamski terorizam, a njihovo izbacivanje u orbitu histerije pokrenuto je  naizgled apsurdnim otvorenim pozivom nemačke kancelarke Angele Merkel ciljnoj grupi bliskoistočnog stanovništva na masovno useljavanje na evropske prostore. Svakako da nije napravila nikakvu grešku i potpuno je isključeno da čelništvo  najmoćnije i najuređenije evropske države sa bezbednosnim aparatom vrednim milijarde evra i vrhunskim obaveštajnim kapacitetima nije znalo za posledice svoje dramatične odluke.

Konstantni imigracijski pritisak na evropske granice u sekundi je dobio novi impuls i uz pomoć angloameričkih i arapskih finansijera i organizatora s direktnim sudelovanjem njihovih obaveštajnih službi, pre svih saudijskih i ostalih zalivskih petromonarhija.

Uporedno s politički podstaknutom i održavanom  imigracijom nastavljena  je serija smrtonosnih terorističkih napada, a onaj u  Briselu i posljednji u Strazburu, nimalo slučajno, simbolički su usmereni  upravo prema Evropskoj uniji, koja se prema medijskoj prezentaciji ponovo našla na rubu propasti.

Rešenje je, svakako, prema mišljenju vladajuće evropske elite  ponovo  novi oblik centalizacije Evropske unije, ovoga puta na bezbednosnom području. I objektivo gledano, u sadašnjoj situaciji to je uistinu tako – članice EU moraju povezati svoje obaveštajne i bezbednosne sisteme radi efikasnog otpora naraslom terorizmu i osiguranja spoljnih garanica, kako bi se uopšte mogao održati šengenski režim bez kojeg nema slobodnog protoka roba i kapitala unutar EU.

Ali pitanje je ko je i zašto uopšte dozvolio sadašnji imigracijski haos i divljanje islamsog terora po evropskim prostorima. Sasvim je očigledno da u svemu postoje skrivene namere i obmane radi stvaranja pažljivo kontrolisanog haosa, koji će, kao i dramatična kriza evrozone na finansijskom planu, omogućiti centralizaciju ovlašćenja briselske birokratije na sigurnosnom sektoru na štetu suvereniteta nacionalnih država članica i pripremu odbrambenih pozicija čuvara evropskog liberalnog  poretka pred predstojeće izbore za Evropski parlament.

Zahvaljujući delovanju islamističkog ekstremizma francuski predsednik Makron ostvario je pirovu pobedu nad naraslim protestantskim pokretom u francuskoj i nezadovoljstvom građana. S obziorm na to ko mu je u tome pomogao sigurno je da će se ona obiti o glavu njemu i celoj evropskoj eliti.

Mario Stefanov (geopolitika.news)