Gde je nestao Teslin auto na kosmičku energiju?

Grad Bafalo na severu države Njujork, jedne prolećne nedelje 1931. godine, bio je tihi svedok jednog neverovatnog događaja. Ekonomska depresija donekle je umrtvila poslovanje i proizvodnju, ali grad je usprkos tome vrveo od aktivnosti.

Medu hiljadama vozila koja su se kretala gradskim putevima bio je jedan luksuzan automobil koji se zaustavio kraj ruba puta na raskrsnici sa semaforom. Slučajni prolaznik primetio je da se radi o novom Pierce-Arrow sedanu, s farovima koji su se stapali s gracioznim širokim lukovima prednjih blatobrana u jedinstvenom stilu Picrce-Arrow-a. Ovaj se elegantni  automobil izdvajao od drugih i po tome što tog svežeg dana nije bilo vidljive pare koja bi kuljala iz njegove izduvne cevi.

Prolaznik je prišao vozaču i kroz otvoreni prozor prokomentarisao odsustvo izduvnih plinova. Vozač se čoveku zahvalio na komplimentu i dodao da je razlog taj što u automobilu ‘nema motora’. Ova tvrdnja nije tako šaljiva ili neozbiljna kakvom se može činiti. U njoj je bilo i nešto istine. U Pierce-Arrow-u zaista nije bilo nikakvog motora s unutarnjim sagorevanjem. Na njegovom mestu bio je električni motor!

Da je vozač imao volje da proširi svoj komentar, mogao je reći pešaku i to da je električni motor radio bez baterija – bez bilo kakve vrste ‘goriva’. Vozač je bio Petar Savo, i premda je on upravljao automobilom, nije bio odgovoran za njegova zapanjujuća svojstva. To je bilo delo njegovog jedinog putnika, čoveka kojeg je Petar Savo znao kao ‘ujaka’: nikoga drugog nego električnog genija, Nikolu Teslu (1856-1943).

Tokom 1890-ih, Nikola Tesla je revolucionisao svet svojim izumima na polju praktičnog elektriciteta, poklonivši nam indukcijski električni motor, naizmeničnu struju (AC), radiotelegrafiju, bežično daljinsko upravljanje, fluorescentne svetiljke i druga naučna čuda. U moderno tehnološko doba nije nas uvela jednosmerna struja Tomasa Edisona (DC), nego višefazna struja Nikole Tesle (AC). Tesla nije zaspao na lovorikama, već je nastavio s fundamentalnim otkrićima na području energije i materije. Otkrio je kosmičke zrake decenijama pre Milikana, a pre drugih bavio se i rentgenskim zracima, katodnom cevi i drugim vakuumskim cevima.

Međutim, potencijalno najvažnije otkriće Nikole Tesle bilo je da se električna energija može prenositi Zemljom i oko Zemlje u atmosferskoj zoni zvanoj Šumanova rupa. Ona se proteže od površine planete do jonosfere na visini od oko 80 kilometara. Elektromagnetski talasi ekstremno niske frekvencije od oko 8 Hz (koliko iznosi Šumanova rezonanca ili puls Zemljinog magnetskog polja) putuje doslovno bez gubitaka do bilo koje tačke na planeti.

Teslin sistem distribucije struje i njegova posvećenost besplatnoj energiji značili su da bi se na njega mogao priključiti bilo ko u svetu s električnim uređajem ispravno usklađenim s prenosom energije. To je bila prevelika pretnja za moćne interesne grupe i njihovu distribuciju i prodaju električne energije. Teslino otkriće rezultiralo je ukidanjem financijske podrške, izbacivanjem iz naučnog krema i postupnim brisanjem njegovog imena iz istorijskih knjiga.

Tesla, koji je 1895. imao status naučne super zvezde, postao je do 1917. doslovno čovek bez statusa, ograničen na provođenje sitnih naučnih eksperimenata u potpunoj osami. Ovaj mršavi lik u otvorenom kaputu u stilu od pre Prvog svetskog rata objavljivao je novinarima svoja otkrića i ideje u razvoju prilikom svojih godišnjih rođendanskih konferencija za štampu.

​​​​​​​

Godine 1931, Nikola Tesla navršio je sedamdeset i petu. U jednom od retkih ukazivanja medijske pažnje, magazin Time počastio ga je portretom na naslovnoj stranici i biografskim profilom. Stari naučnik bio je mršav i upalog lica, ali ne i nezdrav, kosa mu je i dalje bila sjajna i crna, i još je uvek imao isti daleki izraz u svojim vizionarskim očima.

Na početku 20. veka, električnim automobilima smešila se svetla budućnost. Vizionari poput Žila Verna predviđali su pojavu automobila koji rade na baterije i koji su mehanički jednostavni, tihi, ne ispuštaju smrad, laki za upravljanje i manje hiroviti od bilo kojeg automobila na benzin. U automobilu s motorom na benzinski pogon trebalo je podesiti vezu s regulatorom rasplinjača, gurnuti ručicu za kontrolu paljenja, napumpati papučicu gasa i zavrteti motor kurblom. U električnom automobilu trebalo je samo okrenuti ključ i stisnuti gas. Otpuštanje papučice gasa trenutno je usporavalo automobil. U vremenu s malo automehaničarskih radionica, električari su u slučaju potrebe mogli servisirati obične motore na jednosmernu struju.

Nije bilo ulja koje bi trebalo menjati, hladnjaka kojeg bi trebalo puniti, pumpi za vodu ili gorivo koje bi trebalo održavati, nije bilo problema s rasplinjačem, izduvnih cevi koje rđaju, kvačila ili transmisije koje treba servisirati, i nije bilo zagađenja! Upotreba maziva i ulja bila je ograničena na dva ležaja u električnom motoru i nekoliko delova na podvozju. Robne kuće koristile su električne kamione za dostavu. Lekari su počeli da obilaze pacijente u ‘električnima’, napuštajući svoga konja i kočiju u korist nečega što je mnogo lakše održavati.

Žene su zavolele električne automobile zbog jednostavnosti njihove upotrebe. Budući da su električni automobili imali ograničen radijus kretanja i brzinu zbog svoje baterije, bili su popularni za prevoz po gradu. Izvan gradova, američki seoski putevi bili su tako primitivni da su postali rezervat brzih i sve savršenijih automobila pokretanih motorom s unutrašnjim sagorevanjem, koji su imali velik radijus kretanja. Tako se u Americi održala neka vrsta zlatnog doba električnih automobila i nakon što su ih u većem delu sveta počeli odbacivati. Detroit Electric, Columbia, Baker, Rauch & Lang i Woods bili su najvažniji među brojnim proizvođačima ove vrste vozila. Oni su cvali u svom segmentu tržišta s rasponom formalnih, često elegantnih limuzina.

Međutim, Ahilova peta električnih automobila uvek je bio kapacitet baterije, odnosno njegov nedostatak. Baterije su bile na bazi olova i kiseline, bile su teške i glomazne i zauzimale su dragoceno mesto za prtljag. Suvišna težina bila je kriva za geganje pri upravljanju i sporost, čak i prema standardima tog vremena. Električna vozila nisu se mogla kretati brže od 70-80 km/h, jer je tolika brzina mogla uništiti baterije za nekoliko trenutaka. Brzinu od oko 57 km/h moglo se održavati samo na kratko, a uobičajena je bila vožnja brzinom od 24-32 km/h.

Baterije je trebalo puniti svake noći, a radijus kretanja retko je bio veći od 162 kilometra. Nijedan proizvođač električnih vozila nikada nije ugradio generator jednosmerne struje, koji je mogao povratiti deo naboja baterije prilikom kretanja vozila i time povećati radijus kretanja. Obećanja o usavršavanju i pojavi novih, snažnijih baterija mogla su se čuti još od vremena Edisonove najveće popularnosti, ali sva su na kraju ostala neispunjena.

S povećanjem brzine i pouzdanosti automobila pokretanih benzinom, električni automobili gubili su na popularnosti, i sve ih se više povezivalo s penzionisanom gospodom i bakicama. Električni pokretači motora na konvencionalnim automobilima zabili su posljednji ekser u kovčeg električnih vozila.

Godina 1960-ih, aeronautički inženjer po imenu Derek Ahlers upoznao je Petra Savu i razvio s njim dugo prijateljstvo. Tokom njihovog desetogodišnjeg poznanstva, Savo je Ahleru često pričao o svom čuvenom ‘ujaku’ Nikoli Tesli i njegovim dostignućima u 1930-ima. (Savo je bio mlađi rođak Nikole Tesle, i premda mu nije bio pravi nećak, obično ga je zvao ‘ujakom’). Godine 1930, Nikola Tesla je zamolio svog ‘nećaka’ Petra Savu da dođe u Njujork.

Savo, rođen u Jugoslaviji 1899, i time 43 godine mlađi od Tesle, služio je u austrijskoj vojsci i bio je obučeni pilot, i sa zadovoljstvom je iskoristio priliku da napusti Jugoslaviju. Doselio je u Ameriku i nastanio se u Njujorku. U nizu intervjua 1967. godine. Savo je ispričao o svom udelu u priči o Teslinom električnom automobilu. Tokom leta 1931, Tesla je pozvao Savu u Bafalo u državi Njujork, da objavi i testira novi tip automobila kojeg je Tesla razvio vlastitim sredstvima.

Bafalo se slučajno nalazi u blizini Nijagarinih vodopada – gde je 1895. stavljena u pogon Teslina hidroelektrana za naizmeničnu struju, što je u očima ortodoksne nauke predstavljalo vrh njegove karijere. Kompanije Westinghouse Electric i Pierce-Arrow Motor Car izradile su ovaj ogledni električni automobil pod Teslinim vođstvom. Kompanija Pierce-Arrow tada je bila u vlasništvu i pod financijskom kapom korporacije Studebaker, i iskoristila je ovu čvršću finansijsku osnovu za uvođenje niza inovacija.

Između 1928. i 1933, kompanija je izbacila na tržište nove modele s osam cilindara u nizu i V-I2 motorom, futurističke salonske automobile Silver Arrow (Srebrna strela), novi stil i tehnička poboljšanja. Potrošači su odgovorili na to, i prodaja automobila Pierce-Arrow dodatno je povećala kompanijin udeo na sve užem tržištu luksuznih automobila 1930.

Uz takvu navalu samopouzdanja, nerealni projekti poput Teslinog električnog automo­bila bili su unutar konceptualne sfere. Uz kompanijin tradicionalni spoj arogancije i naivnosti, sve se činilo mogućim. Tako je za testiranje izabran Pierce-Arrow Eight iz 1931. s fabričkog probnog poligona u Bafalu. Izvađen je njegov motor s unutrašnjim sagorevanjem, a kvačilo, menjačka kutija i transmisija do stražnjih točkova ostavljeni su netaknuti. Ostao je i 12-voltni akumulator, ali je na transmisiju priključen električni motor od 80 konjskih snaga.

Električni automobili su tradicionalno imali motore na jednosmernu struju, budući da je to jedina struja koju baterije mogu oslobađati. Mogao je biti korišćen DC/AC pretvarač, ali je ta oprema u to vreme bila prevelika da bi mogla stati u automobil. Sumrak električnih automobila već je odavno prošao, ali ovaj Pierce-Arrow nije bio opremljen običnim DC motorom.

Bio je to električni AC motor predviđen za 1.800 okretaja u minuti. Sam motor bio je dug 102 cm i imao je prečnik od 76 cm, bio je bez četkica i hlađen vazduhom pomoću prednjeg ventilatora, i imao je dvostruki kabel koji je bio proveden ispod ploče s instrumentima, ali nije bio priključen. Tesla nije želeo da otkrije ko je proizveo električni motor, ali smatra se da je to moglo biti neko od odeljenja Westinghouse-a. Na stražnji deo automobila ugrađena je 1,83 m duga antena.

Petar Savo ispunio je molbu svog starijeg rođaka i pridružio mu se, i oni su se u gradu Njujork ukrcali na voz za severni deo države Njujork. Tokom putovanja izumitelj nije želeo podrobnije da govori o prirodi eksperimenta. Po dolasku u Bafalo, otišli su u malu automehaničarsku radionicu gde su zatekli novi Pierce-Arrow. Tesla je otvorio haubu i podesio neke stvari na električnom AC motoru pod njom.

Zatim su krenuli da pripremaju Teslinu opremu. U obližnjoj hotelskoj sobi električni genije sastavio je svoj uređaj. Doneo je 12 posebnih vakuumskih cevi u kovčegu nalik na kutiju. Savo je rekao da su cevi bile neobičnog oblika, iako su u međuvremenu barem tri identifikovane kao ispravljačke cevi 70L7-GT. One su bile priključene na uređaj koji se nalazio u kućištu dimenzija 61 x 30,5 x 15 cm. Nije bio ništa veći od kratkotalasne radio stanice. U njemu se nalazio elektronički sklop s 12 vakuumskih cevi, žicama i različitim otpornicima. Dve šipke prečnika 6 mm i dužine 7,6 cm očigledno su služile kao konektori za kablove motora.

Kad su se vratili do eksperimentalog automobila, stavili su kutiju na unapred pripremljeno mesto ispod ploče sa instrumentima na strani suvozača. Tesla je ugurao dve kontaktne šipke i pogledao na voltmetar. ‘Sada imamo napajanje’ – objavio je, dajući ključeve za paljenje motora svom nećaku. Na ploči s instrumentima bili su dodatni brojčanici koji su pokazivali vrednosti koje Tesla nije objasnio.

Na zahtev svog ujaka, Savo je uključio motor. ‘Motor je sada u pokretu’ – potvrdio je Tesla. Savo nije čuo nikakav zvuk. Usprkos tome, sa stručnjakom za elektricitet na mestu suvozača, Savo je ubacio u brzinu, pritisnuo papučicu gasa i izveo automobil iz garaže. Petar Savo je toga dana dugo vozio ovaj automobil bez goriva, 80 kilometara po Bafalu i po prirodi oko njega.

S brzinomerom kalibriranim do 192 km/h, Pierce-Arrow je postigao najveću brzinu od 145 km/h, uz jednaku nečujnost motora. Dok su se vozili okolinom grada, Tesla je postao opušteniji i sigurniji u uspešnost svog izuma. Počeo je da se otvara svom nećaku u vezi s njegovim tajnama. Uređaj je bio u stanju da zauvek opskrbljava vozilo energijom, ali, povrh toga, bio je takođe u stanju da zadovolji energetske potrebe jedne kuće – i to s više nego dovoljnom količinom energije.

Iako se u početku suzdržavao od objašnjavanja principa, Tesla je priznao da je njegov uređaj samo prijemnik za zagonetno zračenje, koje dolazi iz etra, i koje je dostupno u neograničenim količinama. ‘Čovečanstvo bi trebalo biti vrlo zahvalno na njegovom postojanju’ – zamišljeno je rekao. Tokom narednih osam dana, Tesla i Savo testirali su Pierce-Arrow po gradu i njegovoj okolini, od puževe brzine do 145 km/h.

Performanse su bile jednake kao kod bilo kojeg tadašnjeg moćnog automobila s više cilindara, uključujući i Pierce-ovu 6-litarsku ‘Osmicu’ od 125 konjskih snaga. Tesla je rekao Savi da će se prijemnik energije uskoro koristiti za pokretanje vozova, brodova, aviona i automobila. Pronalazač i njegov saradnik konačno su dovezli automobil na tajnu, unapred dogovorenu lokaciju – u stari ambar kraj jedne seoske kuće 32 kilometra od Bafala.

Tamo su ostavili automobil, a Tesla je poneo ključeve paljenja i svoj prijemni uređaj sa sobom. Zagonetni aspekt priče nije završio na tome. Petar Savo je čuo glasine da je sekretarica otvoreno govorila o tajnom testiranju i bila otpuštena zbog indiskrecije. To može objasniti kako su se iskrivljene priče o ovim testovima pojavile u nekim novinama. Teslu su upitali odakle dolazi energija, kad je vidljivo da u automobilu nema baterija. ‘Iz etra koji je svuda oko nas’ – odgovorio im je.

Neki ljudi su izmislili da je Tesla lud i da je na neki način povezan sa zlim, okultnim silama. Tesla se razbesneo. Pokupio je svoju zagonetnu kutiju i otišao, vrativši se u svoju laboratoriju u Njujorku. Tako je završila Teslina kratka avantura s primenom izuma na pokretanje vozila. Moguće je da je incident s curenjem informacija u javnost izmišljen, jer je Tesla bio sklon objavljivanju i promovisanju svojih izuma i ideja, premda je u slučaju kad su ti uređaji pretili ravnoteži u industrijskom odnosima imao jake razloge da postupa oprezno.

Kompanija Pierce-Arrow je do 1930. već dosegnula vrhunac svog uspeha. 1931. bila je na silaznoj putanji. Godine 1932, kompanija je izgubila 3 miliona dolara. Godine 1933, u krizi je bila i matična kompanija Studebaker, koja se klimala na samom rubu likvidacije. Fokus je prebačen s inovacija na puko preživljavanje, i tu Pierce-Arrow prestaje da bude važan za našu priču.

Otprilike mesec dana posle incidenta s publicitetom, Petra Savu nazvao je Li DeForest, Teslin prijatelj i pionir razvoja vakuumskih cevi. Upitao je Savu kako su mu se svideli testovi. Savo je bio ushićen, i DeForest je pohvalio Teslu kao najvećeg živog naučnika na svetu. Kasnije je g. Savo upitao svog ‘ujaka’ kako napreduje prilagođavanje prijemnika energije za primenu u drugim mašinama.

Tesla je odgovorio da pregovara s velikom brodograđevinskom kompanijom o izgradnji broda za eksperiment sličan onom s električnim automobilom. Odbio je da govori o detaljima, jer je postao preosetljiv u vezi sa sigurnošću svog uređaja – i to s dobrim razlogom. Moćne interesne grupe, koje su nastojale da osujete svaki njegov napor u promovisanju i primeni njegovih tehnologija, u prošlosti su već bile bojkotovale Teslu.

Nije poznato da su objavljene bilo kakve informacije o najavljenom nautičkom eksperimentu, te da li je on uopšte sproveden. Do javnosti je došlo vrlo malo informacija. U New York Daily News-u je 2. aprila 1934. objavljen članak pod naslovom ‘Teslini snovi o bežičnom prenosu energije bliže se ostvarenju’, u kojem je opisana planirana eksperimentalna vožnja motornog automobila uz primenu bežičnog prenosa električne energije za pogon.

Ovo je bilo nakon samog događaja, i nigde se ne spominje ‘besplatna energija’. U vreme kada je s automobila mogao biti skinut veo ćutanja, korporacija Westinghouse, čiji je predsednik bio F. A. Merik, plaćala je Tesli smeštaj u Njujorkeru, najnovijem i najluksuznijem njujorškom hotelu.

U njemu je stari naučnik besplatno živeo do kraja svog života. Westinghouse je takođe unajmio Teslu za nespecificirana bežična istraživanja, i on je u javnosti prestao da govori o kosmičkim zracima. Da li je Westinghouse kupio Teslinu nevoljno ćutanje o njegovim otkrićima u vezi sa slobodnom energijom? Ili je dobio sredstva za rad na tajnim projektima koji su bili tako spekulativni da nisu mogli predstavljati opasnost za industrijske interesne grupe u doglednoj budućnosti? Spušta se zavesa na zagonetku unutar enigme.

Conopljanews.net