SRPKINJA JE OTIŠLA U ŠVAJCARSKU DA RADI KAO ČISTAČICA: Zaradila je 6 plata za jedan mesec, ali kada je ušla u zgradu koju je trebalo da očisti BILA JE VAN SEBE

Kada me je tetka pre par godina pozvala da odem kod nje u Švajcarsku, gde više od 30 godina radi kao čistačica u zgradama ali i kod mnogih buržuja, prvo sam bila skeptična jer sam znala kako se ovde ponašamo prema ženama kojima je posao da stambeni prostor drže urednim i čistim.

Kod nas vlada mišljenje da je posao čistača degradirajući i ponižavajući, a priznaćete da se prema ovim ljudima ne ponašamo kako zaslužuju, što me isprva obeshrabrilo i navelo na razmišljanje dali da prihvatim ovu ponudu

Ipak, posle dužeg razmišljanja, znajući da u Beogradu, a pogotovo u rodnom Svilajncu, neću uskoro naći posao jer samo što sam bila završila fakultet, spakovala sam kofer i uputila se u predivni Montre na Ženevskom jezeru.

U šest ujutru zazvonio je sat, ja sam obukla neke stare trenerke i krenula sa tetkom na "posao". A onda su počela da se nižu iznenađenja.

Dogovor je bio da joj pomažem oko mesec dana, dok je teča na odmoru u Srbiji. S ozbirom da ona nema vozačku dozvolu, trebalo je da je odvozim i dovozim gde treba i da sa njom održavam nekoliko zgrada u ovom turističkom mestu, gde sve odiše čistoćom i svežinom.

Montre je predivan gradić na Ženevskom jezeru, u francuskom delu zemlje, poznat po tome što se tamo održava Džez festival. Turista na svakom koraku, sa jedne strane predivno jezero, a sa druge vinogradi i voćnjaci. Pravo mesto za odmor i uživanje, osim ako tamo ne odete da biste radili.

Iako sam ovo iskustvo stekla pre par godina, nikada neću zaboraviti moj šok prvog radnog dana.

Na posao smo stigle u 7 i trebalo je do 12 da očistimo jednu višespratnicu. Čim sam ušla unutra shvatila sam da je zgrada već čista. Znajući da su Švajcarci vrlo uredni i da sve drže pod konac, shvatila sam da ću se veći deo dana smarati jer posla skoro da nema.

Dok sam brisala najčistije prozore koje sam do tada videla, tetka se izgubila negde u zgradi. Rekla mi je da ako me neko nešto bude pitao, samo kažem da sam sa njom i da joj pomažem.

I dok sam razmišljala kako će mi vreme sporo prolaziti u poslu, čula sam muški glas kako mi se obraća na francuskom. Shvatila sam samo da mi se obratio sa "gospođice".

Ljubazni stariji dekica nastavio je da mi priča nešto sa osmehom, kada sam ja najzad izustila kako "ne razumem francuski i da mi je tetka tu negde u zgradi".

A onda me je pitao da li znam engleski ili nemački. I onda smo počeli da pričamo.

Čovek koji me je prvi put video u životu i za kog sam ja "obična čistačica" interesovao se koliko imam godina, koji fakultet sam završila, kako mi se dopada Švajcarska.

Saznala sam da on godinama živi u zgradi, bukvalno otkako je moja tetka održava. Možda nikada prijatniji razgovor nisam imala u životu. U jednom trenutku pojavila se i tetka, a ja sam saznala da on zna puno o njenoj porodici, pitao je za zdravlje i kako su joj deca.

Kada je ljubazni dekica otišao, pitala sam tetku da li su svi "ovako ljubazni kao on".

- Naravno da jesu, svi se jave, pozdrave te iako te prvi put vide, njima nije "ispod časti" da pričaju da čistačicama iako su mnogi od njih doktori, bankari, uspešni biznismeni i slično - objasnila mi je tetka.

I sama sam se ubrzo uverila da je to istina. I drugi stanari su me svaki put pozdravili ljubazno, neki od njih su čak probali i da razmene nekoliko reči sa mnom. Bila sam zapanjena.

Pa u Beogradu ljudi jedva da kažu "dobar dan" a kamoli da uđu u neku konverzaciju sa čistačima. Znam da ja nisam takva, uvek se javim, ali ništa više od toga. Šta ja imam da pričam sa nepoznatim ljudima.

Nakon početnog šoka, došao je red da se zgrada usisa. Stvavila sam usivač na leđa i nastavila sa svojim poslom.

A onda je došlo 12 sati. U podne svi prekidaju sa radom i odlaze na jednočasovnu pauzu za ručak. Vratile smo se u stan, ručale i nakon kratkog odmora otišle u jedan privatan stan.

Vlasnici su bili neki buržuji Englezi. Tetka mi je objasnila da je pun grad bogataša iz Londona jer tamo valjda ne plaćaju veliki porez kao u svojoj zemlji. Ok, skontala sam da se sve vrti oko novca, ali nisam dublje ulazila u detalje.

Petosobni stan nalazio se na poslednjem, petom spratu, sa ogromnom terasom sa pogledom na jezero. Već sam videla sebe kako ispijam kaficu i gledam brodove koji plove jezerom, ali sam brzo morala da se vratim u realnost.

Ok, i ovaj stan je čist po mojim standardima, šta ćemo sad da radimo?

- Ne brini, uvek ima posla, čini se da je čisto, ali oni vole da bude sve savršeno čisto - objasnila mi je tetka.

Dala mi je krpu i rekla da obrišem prašinu, ali da pazim da sve vratim na mesto kako je bilo. Naravno, niko ne voli kada mu razmeštaš stvari po kući.

Nikada neću zaboraviti kada mi je rekla da usisam neki tepih, koji je po mom mišljenju, trebao odavno da se baci. Bio je poluraspadnut.

- Samo pazi na te resice, tepih je star stotinu godina i veoma je vredan - upozorila me je ona.

Sa poslom smo završile oko 17 sati.

Posle dve nedelje, već sam se bila smorila. Svakog dana smo radile sve jedno te isto, preljubazni Švajcarci već su počeli da me smaraju, mrzelo me je više i da pričam sa njima, iako su nastavili da mi se obraćaju sa "gospođice" i da se zanimaju o meni.

Posle 19 sati u gradu skoro da ništa ne radi, pa ako želite da kupite nešto slatko, to jedino možete da uradite na benzinskoj pumpi koja uopšte nije bila blizu našeg stana.

Shvatila sam da Švajcarci, barem u ovom gradu, praktikuju da jednom nedeljno odlaze u nabavku i da kupe sve što im treba za sedam dana. Kako ja da znam šta će mi se jesti za dva ili pet dana?

Izdržala sam jedva mesec dana, sećam se da sam se poslednje nedelje i razbolela jer sam jedva čekala da se vratim kući.

Da li sam pogrešila što nisam ostala tamo? Možda bih sada imala bolji posao, veću platu? Znam da sam za tih mesec dana zaradila više para nego što zaradim u Srbiji za šest meseci.

Uvek ću se ovo pitati i nikada neću znati pravi odgovor.