PRAVOSLAVNA TVRĐAVA NA PUTU DŽIHADISTA: Sirijac koji sa 700 ljudi već 7 godina brani pravoslavni grad

Jedan od glavnih centara sirijskog hrišćanstva – grad Skalbija – nalazi se severozapadno od grada Hama.

U Skalbiji je apsolutnu većinu stanovnika čine – pravoslavci.

Po broju crkava i drugih hrišćanskih simbola – ovaj grad više liči na Evropu nego na Bliski Istok.

Skalbija se poslednjih godina nalazila faktički uz liniju fronta, pa su odredi sirijske Al Kaide – Džebhat an-Nusra – stalno pokušavali da je zauzmu, a mnogo puta su je tukli i višecevnom artiljerijom.

Njenom odbranom rukovodio je i do danas rukovodi Nabel el-Abdala koji kaže:

„Za nas je najteži bio maj 2011-te. Naše snage imale su samo kalašnjikove. Nikakvog teškog naoružanja nije bilo. Tada smo formirali svoj Komitet nacionalne odbrane, a svi koji su se pod njegovom zastavom borili imali su faktički status pripadnika sirijske regularne armije. Naši borci nisu samo branili branili svoj grad. Kad god je bilo moguće, učestvovali su u operacijama naše armije“.

Abdala navodi da su učestvovali u borbama za Alep, Deir-ez-Zor i Idlib i da ih je 107 poginulo.

Navodi da su teroristi šest puta ozbiljno pokušavali da na juriš zauzmu Skalbiju, a da je manjih – koji su računali na iznenadnost – bilo mnogo više. A takođe: da su teroristi sa džihad-mobilima samo ove godine šest puta pokušavali da se probiju u grad.

Abdala je do rata gajio povrće, a vlasnik je jedne benzinske pumpe.

Sada je pod njegovom komandom još uvek oko 700 ljudi.

Njegovi borci se pred svaku borbu zaklinju da u njihovoj Skalbiji nikada neće prestati da zvone crkvena zvona.

Pored Skalbije se nalazi i Mharda koja je takoše potpuno hrišćanski grad.

Abdala posebno ističe da je ime Skalbije izvedeno iz aramejske reči „otpor“. I dodaje:

„Naših je veoma malo napustilo Skalbiju, ali su nam stigle izbeglice. Primili smo oko 4.000 sunita. To su dobri ljudi.

On misli da Sirija treba da primi svoje sinove koji su protiv nje podigli oružje – ako prihvate amnestiju a to ima i objašnjenje:

„Saudijci, koji su došli kod nas da ratuju, to su sinovi pustinje. U tih vehabija su i duše suve, suvoparne. Oni su rasli sa škorpionima. Zato kad dođu kod nas – i vide našu plodnu zemlju – od zlobe počinju da odsecaju glave. Sa našima se može dogovarati. Naše je moguće ubediti“.

Abdala je Rurima poručio: „Znajte da u sirijskoj Skalbiji žive ljudi koji vas smatraju i braćom po veri i najrođenijim narodom“.

Fakti