KOLIKO KRAVA KINEZI MOGU DA POJEDU GODIŠNJE: Pre deceniju 250 gr veštačkog mesa koštalo milion $, hoće li uskoro tona koštati samo 3.000 evra?

Prvi veliki korak su već napravili – u bioreaktorima od aminokiselina prave peptide. I, uvereni su da je proizvodnja veštačkog mesa – dobra perspektiva i za industriju i za medicinu.

Stanovništvo Zemlje se nezaustavljivo povećava, kao i potrošnja mesa. Kinezi su, primera radi, pre 30 godina jeli (u proseku) po četiri kilograma mesa godišnje, a sada po 55 kilograma.

Svaki, a ima ih oko milijardu i po.

Poduhvatom u ITMO rukovodi profesor Aleksandar Iševski koji ukazuje da cela planeta želi da po potrošnji mesa dostigne bar Evropu (prosek: 73 kilograma godišnje), a neki i SAD (120 kilograma).

Opominje, međutim, da je biosfera sada u stanju da obezbeđuje maksimum po 40 kilograma svakom od 7 meilijardi ljudi na Zemlji.

On naglašava da je „veštačko meso“ samo ono koje čine ćelije, ali koje nikada nisu bile u organizmu bilo koje životinje i da ga ne treba brkati sa „imitacijom mesa koje sebi od biljnih belančevina prave vegetarijanci.

Iševski je otkrio da on i njegove kolege u svom `lancu proizvodnje` samo jednom – samo na početku – posežu za `mnšićčnim ćelijama životinja`, a da potom `podstiču` ćelije da se dalje dele i tako dobijaju `komade mišićnog tkiva`. U tom procesu, kako tvrdi, „ćelije same sebe kultivišu`.

Iševski kao glavno navodi: naučili smo kako da od aminokiselina pravimo peptide. Nizove peptida.

Prema njegovim rečima, postoje dva pristupa proizvodnji veštačkog mesa.

Prvi je: proizvodnja velikih količina mišićnih ćelija koje nisu povezane i – stvaranje `mišića`.

Drugi pristup je složeniji i mnogo teži jer mišićna vlakna čine izdužene ćelije sa po nekoliko jedara koje se ne razmnožavaju same od sebe već nastaju sjedinjavanjem ćelija-prethodnica.

A to mogu biti embrionalne matične ćelije ili ćelije-sateliti – specijalizovane matične ćelije u mišićnim tkivima.

Iševski u ovom svetlu ukazuje: „Sve izgleda prosto: stavljaš ćelije-prethodnice u bioreaktor i stalno ih `mešaš`. Ali, nije. Mora postojati sistem sličan krvotoku koji ćelijama koje rastu doprema hranljive materije i kiseonik.

Još je – istovremeno – neophodno odgajati i drugi tip ćelija koje mišićnim ćelijama obezbeđuju podatke` o njihovoj strukturi. Povrh svega, to mišićno tkivo treba i „vežbati da bi se pravilno razvijalo“.

Ruski naučnik ističe da on i njegove kolege u proizvodnji veštačkog mesa ne koriste nikakav metod genetskog inženjeringa.

Saradnica Iševskog Maja Uspenska priznaje: „Još je daleko do industrijske proizvodnje veštačkog mesa. Zasad uspevamo da proizvedemo male količine u laboratoriji. proizvodnja većih količina zahtevala bi dodavanje `biološkoj kulturi` veštačkih hormona.

Povrh sega, još ne postoji tehnologija za proizvodnju veštačkog mesa bez antibiotika koji su potrebni radi sprečavanja bakterijskih infekcija“.

Ona i njene kolege priznaju takođe i ono najvažnije: da li je „meso iz epruvete“ rizično po ljudsko zdravlje.

Mark Post sa svojim „Hamburgerom bez krave“

Ruski naučnici su uvereni: veštačko meso može hraniti mnjoge na planeti, a naročito vegetarijance koji ne jedu meso jer im je, pored ostalog, žao životinja.

Veštačko meso će postepeno osvajati svoje pozicije, ali teško da će u narednih 20 godina postati ozbiljna konkurencija prirodnom… koje je, pored svega ostalog, višestruko jeftinije.

Pre deset godina je je četvrt kilograma veštačkog mesa u proizvodnji koštao milion dolara, a uskoro bi njegova jedna tona mogla da košta samo 3.000 evra.

Naravno, ne bave se veštačkim mesom samo u Rusiji.

Pre četiri i po godine je Mark Post lansirao projekat „Hamburger bez krave“ koji ga je poštao 250.000 funti, ali je pre dve godine istupio sa prognozom da će se kroz deset godina „veštak“ prodavati za 80 australijskih dolara po kilogramu.

Fakti