Zbog torture koju je preživela u nacističkom logoru Biterfeld, Katarina nije mogla da rađa, ali je zato na put izvela dvadeset i petoro napuštene dece.

Katarina Dešić iz Velike Plane (91) za svoje zasluge povodom Dana državnosti odlikovana je zlatnom medaljom.

Zbog torture koju je preživela u nacističkom logoru Biterfeld, Katarina nije mogla da rađa, ali je zato na put izvela dvadeset i petoro napuštene dece.

Katarina je imala 15 godina kada se, u avgustu 1942. godine njen brat Milan, mladić od 17 godina, razboleo.

Prebačen je u bolnicu u Novoj Gradiški, gde je ubijen. Porodica nikada nije saznala gde mu je grob. Nekoliko dana kasnije ustaše su gotovo sve srpsko stanovništvo iz Dubovca odvele u logore.

– Posle dve nedelje ustaše su nas razdvojile. Moju majku Jelenu odvele su u Jasenovac – glasom iz kojeg izbija pomirenost sa životom podseća na dana kada joj je oteto detinjstvo.

– Oca Petra su odveli u logor Aušvic. Mene i moje sestre Milku i Milevu prebacili su u logor u Sisku.

Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice.

Oni su Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli u Zagreb. Katarinu nije bila te sreće. Nju su preko logora u Mariboru odveli u nemački logor Biterfeld

-U Dubovac su se prve vratile Mileva i Milka. Pobegle su iz Zagreba i peške stigle u rodni kraj. Na kraju rata, kući smo se vratili otac i ja. Ja sam stigla vozom, a on je put od Aušvica do Okučana prešao peške.

Pet godina kasnije Katarina je došla u posetu kod rodbine u Smederevo, gde je upoznala budućeg supruga Mateju Rajkovića iz Miloševca. Mateja je bio razveden i imao sina od devet godina. Od te 1950. godine počinje njihovo staranje i briga o tuđoj deci.

Kada su shvatili da Katarina zbog preživljenog stresa u logoru neće moći da rađa, shvatili počeli su da neguju tuđu decu.

Baka Katarina se danas teško može setiti svih, ali pamti da ih je sve neizmerno volela, a neke čak i nadživela. U njihovu kuću prva je došla Jelena iz Hrvatske. Imala je dve godine. Nekoliko meseci kasnije stigao je jednogodišnji Vukadin iz Aleksinca.

Nažalost, kako priča Katarina, Jelena je doživela šlog i nepokretna je pa više ne obilazi svoju hraniteljicu, a Vukadin je nekoliko nedelja pred smrt došao da se oprosti od žene koja ga je izvela na pravi put.

Kao što se razlika ne pravi među rođenom, Katarina nije pravila razliku ni među decom koju je čuvala. Lendita je bila Albanka, Melinda muslimanka, blizanci Anđelko i Anđelka – Romi, Jan – Mađar.

Iako joj je svako dete o kojem je brinula drago, Katarina se sa posebnom ljubavlju i tugom seća Gorana Lazića iz Beograda. “

-Odrastao je ovde, bio je duša od deteta. Posle osnovne škole pojavila se njegova prava majka i odvela ga. Kamo sreće da nikad nije došla.

U Beogradu Goran je završio zanat i dobro se zaposlio. A onda su mi jednog dana javili da je neko pucao u njega, da ga više nema.

O Anđelku iz Sopota i njegovoj sestri Anđelki Katarina je počela da brine kada je on imao 20 meseci, a Anđelka tri godine:

-Doneli su ih kod mene zato što im je nesrećnicima otac umro, a majka se razbolela, nije mogla da brine ni o sebi.

Oboje dece bilo je gadno bolesno, imala su stalne upale pluća. Pet godina smo ih lečili i izlečili. Samo bog zna koliko sam zbog to dvoje Cigančadi suza prolila.

Brat i sestra sada žive u Ralji. On ima troje, ona dvoje dece.

Svaki rastanak je, kaže, boleo. Posebno kada je odlazio poslednji, Nebojša, koga je negovala od treće do 18. godine.

Za njega je toliko bila vezana da je mislila da će umreti kada ode.

Svoju životnu misiju nije prekinula ni kada joj je, prerano, preminuo suprug, a potom i njegov sin.

Danas živi sa unukom pokojnog muža, Draganom, njegovom suprugom Zoricom i troje njihove dece. U desetoj deceniji umorila se od teških sudbina. Ali nije od ljubavi.

Podsećaju je brižno čuvane uspomene na fotografijama, i neki novi klinci.

Danas, pored nje odrastaju dva dečaka iz Kruševca, kojima je hraniteljica njena snaja Zorica.

-Džaba bi bila sva moja ljubav prema deci da se nisam udala za tako dobrog čoveka i da njegovi potomci nisu nasledili njegovu plemenitost – objašnjava Katarina.

– Muž mi je umro 1982. a njegov Radomir 1994. godine. Radomirov sin Dragan i njegova žena Zorica, sa kojima živim i koji me poštuju kao da su moja krv, iako imaju troje svoje dece, uzeli su dvoje dece iz Kruševca da brinu o njima.

Zahvalna sam ljudima iz Centra za smeštaj napuštene dece u Miloševcu što su mi pomogli mojoj deci i meni.

Njima da odrastu u toplini porodičnog krila, a meni da mi duša bude puna što sam im pomogla da lakše prebole tugu što su ostavljena.

Opanak.net