Arno Gujon, francuski humanitarac posvećen Srbiji, u ličnoj priči kao lekciji kako se postaje vitez plemenitosti, pravde i dobrote

Pokrenula ga je nepravda koja je iz dana u dan, iz godine u godinu pogađala jedan, samo jedan narod u Evropi. Srpski narod. Pitao se da li je moguće da se sva belosvetska mašinerija udruži u satanizaciji i zaključio da tu nešto nije u redu.

Stasavao je uz priče o lepoti Srbije, prijateljstvu sa njegovom otadžbinom Francuskom, podvizima srpske vojske u Velikom ratu. A, onda... Onda je, u proleće 1999, on, još golobradi mladić bio zapanjen slikama bombardovanja te lepote sa kojom je sanjao susret.

Ali, slike užasa oživele su ponovo u godini njegovog punoletstva. Pogrom je pogodio kosmetske Srbe, opet u proleće, 2004. Kolone nesrećnih ljudi prognanih sa ognjišta, lica njihove dece sa zamrznutom suzom na obrazu, monaštvo koje životom brani svetinje, svoje kuće vekovne - zasekle su memoriju ovog mladog čoveka u udobnosti roditeljskog doma u Grenoblu. U njemu je, tada, sazreo san: idem tamo, među te ljude. Prikupio je pomoć, iznajmio kamion i pošao u neizvesno.

Od tada, do danas, on je celog sebe darovao za radost osmeha srpske kosmetske dece. Oživeo najlepšu, ikad napisanu bajku "Mali Princ".

OVO je lična priča Arno Gujona, viteza plemenitosti, pravde i dobrote, o kome je dramski pisac i akademik Dušan Kovačević kazao: "Deca po kosovskim enklavama pamtiće ga kao Velikog Princa koji se pojavio kada ih je ceo svet zaboravio... Današnji mir i sreću koju Arno ima u krugu svoje porodice može se, slobodno, tumačiti i kao Božiji dar za sva dobra dela koja je učinio..."

- Bio je kraj decembra, te, 2004. godine. Kamion je već bio pun odeće, školskog pribora, ponajviše igračaka - vraća sećanje Arno Gujon.

- Krenuli smo prema Srbiji, Kosovo i Metohija, konačna adresa. Brat Bertran i naši prijatelji Andrej i Gajeton, smenjivali smo se u vožnji. Trebalo je preći četiri hiljade kilometara, tamo i nazad. Cilj nam je bio da stignemo na Božić. Radovao sam se, ali sam i strepeo... Da li ću stići kuda sam se zaputio? Da li će pokloni za srpsku decu stići u danima kada se sva deca sveta raduju darovima? Granice, carine, provera dokumentacije, svakojaka dovijanja kako da objasnimo kuda smo se i zašto zaputili...

- Pamtim moj prvi ulazak u Srbiju, noć uoči Božića. Prolaz kroz Beograd, želeo sam da se ovde zadržim... U sećanju mi je ostala slika blistavog Hrama Svetog Save. Tada ni slutio nisam da će Beograd biti moja druga kuća. Da ću se nerazdvojno vezati sa Srbijom.

- Stigli smo na božićno jutrenje u manastir Banjska. Narod se okupio u miru i prigušenoj radosti. Tog jutra me obuzelo osećanje: ovaj divni narod se i u najvećoj muci ne odriče svoje tradicije. Delili smo poklone. Dostojanstveno su ih primali naši domaćini, a činilo se da će svakog trenutka zaplakati. Jednoj devojčici, možda je imala najviše deset godina, pružio sam lutku. Nešto je govorila, a kada su mi preveli šta je rekla, saznao sam da je to njena prva lutka u životu. Grlo mi se steglo. Mislio sam da težeg trenutka od ovog nema, ali sam se tek u enklavama suočio sa užasnim uslovima života u kojima žive Srbi i njihova deca. Preda mnom je bio prostor opasan žicom. Krug slobode u kome se uči, stasava, spoznaje sva okrutnost života o kome se u svetu ništa ne zna.

- VEZAO sam se za ove ljude, počeo sam da učim srpski jezik. Poštovao sam ih i divio se sa kolikom ljubavlju i zahvalnošću odgovaraju na simboličnu pomoć. Osetio sam da sam postao deo njih, njihove drame. Bio je to odgovor koliko su zaboravljeni i koliko im znači i najmanja pažnja. Zato sam želeo da pomognem više, najviše koliko mogu. Tako su svi moji putevi vodili prema Srbiji. U Francuskoj sam, potpuno svestan tog mog puta, osnovao Fondaciju "Solidarnost za Kosovo". Sa dobrim ljudima koji su se uključili u fondaciju, probijao sam led, rušili smo predrasude. Nije bilo lako, ali smo uspeli. Ili, donekle uspeli. Ne znam, možda je bila presudna jedna izložba crteža srpske dece u ruskom centru za kulturu u Parizu. Svaki crtež bila je jedna potresna priča. Deca su crtala svoje detinjstvo, bivše domove, one, koji su ostajali u plamenu. Bio je to dečji pogled s kojim se strašno bilo suočiti. Ipak, ispod mnogih crteža, umesto potpisa, bilo je srce. Veliko dečje srce.

- Posebno sam zadivljen podvigom kosmetskog monaštva koje životom brani svoje svetinje, svoje kuće i sveću da im se ne ugasi. Oni su čuvari sveće, čuvari nade. Svaki moj susret s njima ulivao je uverenje da ovo što činimo, nije uzaludan posao. Meni lično bio je podstrek da čovek uvek može da bude bolji kada ima putokaz.

Francuz velikog srca stiže svuda

- DEČANI su mi se baš uselili u srce. Kada sam upoznao moju suprugu Ivanu, bio sam siguran da ću se u ovom manastiru s njom venčati. Tako je i bilo. Ali nismo bili sami. S nama je bila i naša prva sreća, naša Milena. Nas dvoje, moja ćerka i ja smo se najpre krstili, a sutradan smo se Ivana i ja venčali. Srbija nas je darovala državljanstvom, a "Novosti" - "Zlatnom plaketom za najplemenitiji podvig". Srpski pasoš primio sam s nemerljivom radošću, kao priznanje za rad i ljubav prema srpskom narodu. Ta ljubav će trajati, sad Ivana i ja imamo na koga da je prenosimo.

SRPSKI BOLjE, LEPŠE I TAČNIJE

DOPAO mi se srpski jezik. Milozvučan je, ali prilično težak, ali sam ga savladao iz ljubavi prema srpskom narodu. Učio sam taj jezik čak i na časovima engleskog, na veliko čuđenje moje profesorke - ispričao je Gujon.

A kako govori i piše srpski, Dušan Kovačević je to ovako odgovorio:

- On danas govori i piše srpski bolje, lepše i tačnije od većine ljudi koji žive u zemlji Srbiji i od većine koji su zemlju napustili.

DNEVNIK, SVEDOK ZA SVA VREMENA

ARNO Gujon je o svojoj trinaestogodišnjoj vezi sa Srbijom ispisao dnevnik. Naslovio ga je - "Svi moji putevi vode ka Srbiji". Ova knjiga je svedok za sva vremena, lekcija o plemenitosti. Dušan Kovačević u predgovoru je, između ostalog, rekao: "U životu sam napisao mnogo predgovora, pogovora, svedočenja... Ali mi je ovaj predgovor jedan od najdražih. Pisao sam ga sa osećanjem najiskrenijeg poštovanja za sve što je naš prijatelj i zemljak Arno Gujon učinio (i neprestano čini) za ljude, posebno decu sa Kosova i Metohije".

POMOĆ, VREDNIJA OD ZLATA

UDRUŽENjE "Solidarnost za Kosovo" čiji je osnivač i predsednik Arno Gujon, do sada je srpskom narodu na Kosovu i Metohiji uputilo više od četrdeset konvoja pomoći, doniralo u izgradnju i opremanje škola, obnovu poljoprivrednih domaćinstava povratnika, izgradnju prostorija za ometene u razvoju, darovalo narodnim kuhinjama. Ako bi se sve to računalo u novcu, jasno je da je pomoć vredna više miliona evra.

- Ne računajte u novcu, ta pomoć koja dolazi od jednog mladog čoveka, uz to Francuza po korenima, u simboličnom smislu, vrednija je od svakog zlata - kaže Stanko Brković, dugogodišnji prijatelj porodice Gujon.

Novosti.rs