4 puta ranjavan, bez noge, živi sam! Brate moj, molim te ako možeš kupi mi 1 hleb i jogurt i donesi mi, već drugi dan gladujem!

Boris Malagurski, srpsko-kanadski filmski producent, režiser, pisac, politički komentator, televizijski voditelj i aktivista, poznat po serijalu dokumentarnih filmova pod naslovom Težina lanaca, objavio je na svom Fejsbuk profilu potresnu priču o bivšem srpskom borcu, koji četiri puta ranjavan u ratovima na prosotru bivše SFRJ, ostao bez noge i sam živi u neimaštini. 

Njegovu priču prenosimo u celosti:   

Priča izvesnog Marjana o svom prijatelju Borku, koji je ratni invalid, ovih dana dotakla je i rasplakala mnoge Srbe koji su je pročitali: “U 6:10 stigne mi SMS od mog prijatelja Borka sa nepoznatog broja jer nema kredita na svom: – Brate moj, znam da si i ti u problemima ali molim te ako možeš kupi mi 1 hleb i jogurt i donesi mi, već drugi dan nemam ni za hleb, niti jedem. Borko.

Borko je 1973. godište rođen u Beogradu, završio vojnu gimnaziju 1992. i bio raspoređen prvo u Nišu u vojnoj policiji, a zatim u Leskovcu.

Otac mu je umro kada je imao 11 godina, od moždanog udara na radnom mestu. Podigla ga je majka. Retko pošten i dobar čovek. I dan danas.

Učestvovao je u ratovima devedesetih na našim prostorima, 1995. je ranjen u desnu nogu od strane snajperiste.

Otac je dvoje dece, Marka i Milice. 1998. dobija prekomandu na Kosovo i Metohiju, međutim to je period kojeg se nerado seća. Možda zato što tada biva i drugi put ranjen.

Pogođen je u staru ranu na desnoj nozi i u desnu stranu grudnog koša. I to on junački podnosi u VMC u Nišu. Izlazi sa klinike u decembru 1998.

Samo 7 dana je bio na poštedi kući i proslavio Novu godinu sa porodicom. Baš na Božić 1999. po njega dolazi patrola i uručuje mu naređenje da odmah dođe u Generalštab da mu se odredi novi ratni raspored.

Početkom marta 1999, NATO agresija zatiče Borka u Gnjilanu, gde 28. marta Borka pogađa geler u glavu.

Naredna 22 dana ovaj hrabri srpski borac provodi u komi. Završava se rat, Borko nesposoban za službu, vodi borbu za invalidsku penziju. Jedva mu odobre.

Penzija minimalna, 16.000 dinara. Nakon toga Borkov život počinje da teče normalnim tokom sve do 2007. godine kada mu ustanovljavanj na desnoj nozi jedan oblik karcinoma i veoma brzo mu odstranjuju desnu nogu do kuka.

Ostaje 100% invalid.

U kući katastrofa, deca još mala, primanja mala, on nesposoban da pomogne, borba, Borko sam živi, ranjavan 4 puta, bez noge u kolicima. Ponosan i hrabar i plemenit.

Nama, ostalima, koji ovo čitamo ostaje samo da se zapitamo kako je moguće da čovek koji je sve dao za državu i porodicu u ovakvoj situaciji bude ostavljen sam.

Međutim, u komentarima ispod ovog teksta  javio se Marjan  koji tvrdi da je Borko zbrinut u Slankamenu i da ne treba da uplaćuju novac.  

"Ljudi, nemojte uplaćivati novac. Borko se preselio u Slankamen i tamo o njemu brine njegov sin. Sada ima invalidninu oko 40.00 dinara i još neke dodatke. Zamoliću Malagurskog da ne učestvuje u ovome". 

Na što su mu drugi fejsbuovci odgovorili:  Drago nam je da sada bolje živi.