Ako nam je gde iskustvo palanačko – onda je to u odnosu prema U2. Tu je Srbija ujedinjena i kao retko gde iracionalna. A kad bi neko realno pitao šta je glavna krivica U2 prema Srbima, teško da bi se baš nešto suvislo moglo reći. U Srbiji ima, dakako, i snobovskog negativizma prema U2, ali više je to ogoljen prezir, gađenje kao deo većeg pazla’antisrpske histerije“ i povezivanja U2 (esencije grđe od Bernar Anrija Levija) sa’ustašama, balijama i Šipcima“. Jednostavno – Bono je sve ono što nije Handke

„Gabaritnom turnejom (pre par nedelja imali su i trijumf na Vembliju) i super deluxe izdanjem (sa live bonusom), moćni U2 slave tri decenije epskog albuma’The Joshua Tree“, dok će Srbija na jesen obeležiti tri decenije prelomne Osme sednice srpskih komunista. Nije da nema simbolike između ove dve godišnjice jer od 1987. (do tada su stvari bile prilično dobre) U2 i Srbija se sve više razilaze. Do nepremostivosti. S time da U2, a posebno frontmena Bona Voksa, udruženo preziru i’prva“ i’druga“ Srbija.’Prvu“ ne zanima toliko muzika koliko Bonovi’antisrpski“ stavovi, dok’druga“ ponekad možda i nema ništa protiv’antisrpskih stavova“ (mada čak i ona na ovom polju pokazuje iznenađujuće znake’patriotizma“), ali ostalu Bonovu društvenu i geopolitičku angažovanost (HIV, glad u Africi, pacifizam…), smatra’proseravanjem“, a istovremeno i muziku od’The Joshua Tree“ (eventualno od’Rattle And Hum“, a od’Achtung Baby“ sigurno), ne ceni baš nešto posebno. I to je uglavnom ‘njesra’“, piše Zoran Panović u Novom Nedeljniku.

„Ako nam je gde iskustvo palanačko – onda je to u odnosu prema U2“, konstatuje Panović.

Odnos srpstva vaskolikog i benda U2 (pre svih njihovog frontmena, jer Edža retko ko pominje van njegove gitare), jeste velika tema koju je Jeremić bio otvorio, dodaje.

„Tačnije, ako uspemo da psihološki rešimo taj problem, imaćemo možda ključ i za rešavanje nekih ozbiljnijih. Činjenica da bismo pre’normalizovali“ (kao što državni vrh i čini) Hašima Tačija nego Bona, jeste ozbiljan simptom. I da li je jedini način da se Vučić ili Dačić sretnu sa Bonom, pa da stvar simbolički rešimo. Jer sem ove dvojice u polju simbola izgleda niko drugi ne može da pomera stvari. Kad bi se Janković sreo, raščerečio bi ga Vučićev agitprop. Kad bi pozvali Bona u Srbiju rizikovali bi realno više nego kad bi pozvali papu u goste bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve“, navodi Panović.

„Naravno da Kusturica nikad Bona neće pozvati na Mokru goru. Sigurno je i da U2 nikad neće imati koncert u Srbiji. Jer nesporazum je izgleda nepremostiv. Ontološki. Ali zar stvarno verujete da Bono baš’patološki mrzi Srbe“, a da Bob Dilan ima baš toliko’razumevanja za našu sudbinu“? I da smo im mi tolika fiksacija – na jedan ili drugi način? Zar je baš U2’esencija antisrpstva?“ Možda bi nam bolje bilo da se zapitamo da li će Koštuničin’Mitrovdanski ustav“ proslaviti jubilej kao’The Joshua Tree“‘, navodi Zoran Panović.

(Nedeljnik)