LEGENDARNI HRVATSKI PISAC: Hrvatskoj se sve vraća zbog „Oluje“

Igor Mandić, hrvatski pisac, esejista, feljtonista i kritičar, poručuje da je primetio da se sudbina poigrala sa lijepom njihovom. Otprilike onoliko Srba koliko je isterano, što pobijeno tekom takozvanog Domovinskog rata, otprilike se toliko Hrvata kasnije iselilo. Otprilike, između 250 i 400 hiljada

Igor Mandić, hrvatski pisac, esejista, feljtonista i kritičar, nedavno je objavio novu knjigu koja se zove „Predsmrtni dnevnik“.

Ova jedinstvena i neobična knjiga je svojstvena „encikopedija smrti“ – kojojm se Mandić bavi od antičkih vremena do danas. Počeviši od promišljanja o Epikuru, pa sve do smrti hrvatskih književnih velikana ali i sopstvenih bolnih iskustava (smrt ćerke), Mandić je stvorio čudesan dnevnik umiranja.

On je tim povodom dao intervju novinaru „Express-a“ Borisu Rašeti.

Govorio je o knjizi, ali i o načinu na koje bilo koje društvo pamti i doživljava pisca.

– Puno je značajnijih ljudi, mojih savremenika ili onih koji su bili prije mene, koje sam obožavao, znajući koliko vrede, ali su pali u zaborav. To je izgleda u ljudskoj prirodi. Ne mislim da je to isključivo u prirodi hrvatske publike i naroda, nije. To je svjtska pojava. Knjiga, inače, nije nekrolog političkom projektu, ali polemički komentari objavljivani pod naslovom ‘Non serviam’ jesu. Oni su ovde našli pravo mesto kao, to ste dobro primetili, neka vrsta smrtnovnice jednom projektu.

Na pitanje kako njegov nekrološki pristup odgovara i samoj slici Hrvatske, iz koje kao i iz Srbije odlaze mladi, Mandić odgovara:

– Ja sam primetio jednu čudnu činjenicu, kako se sudbina ironijski poigrala s nama. Otprilike onoliko Srba koliko smo isterali, što isterali, što pobili tekom takozvanog Domovinskog rata, otprilike se toliko Hrvata kasnije iselilo. Otprilike, između 250 i 400 hiljada s jedne i druge strane je nestalo, nisu više tu. Koliko je Srba otišlo, toliko se Hrvata, više-manje mladih Hrvata, iselilo iz zemlje. Situacija se nekako ujednačila. Hrvatska je opet na nuli. Sudbina nam se narugala i opalila nam ćušku.

Mandić se na pitanje novinara da li se možda danas okrenuo veri, okomio na istu:

– Ma ovo zvuči grozno, ali ja tvrdim da je Biblija knjiga koja je upropastila Evropu. Neki drugi je smatraju svetom i najvećom knjigom svih vremena no hrišćanstvo jer kao religija koja je u Evropu uvezena s Bliskog istoka – hrišćanstvo nije nastalo u Rimu, nego u Jerusalimu – upropastila je dotadašnji grčko-rimski svet koji je, doduše, imao svojih politeističkih mana.

Odgovorio je i kako se dogodilo:

– Zato što ga je zakrvilo! Najpje je ljudima pružilo lažnu nadu u spasenje, a zatim ih optužilo za to spasenje pripisujući svima krivicu za istočni greh. Smrt je kazna za seksualnost, što su tek kasnije shvatili frojdovci. To je religija koja preti smrću, kao osvetom za grešni život. Pa to je jezivo. Kakva je to religija koja ne može verovati u nekog dobrog boga, nego veruje u zlog boga koji nas kažnjava? Strah od boga je ono što je upropastilo Evropu, a druga je stvar što je kasniji crkveni raskol 1054. bio najgora stvar koja se dogodila. Popovi u mantijama posvađali su se oko neke pogače, potom razdelili istočnu i zapadnu crkvu, da bi iz nje izašle sve ove nevolje s kojima imamo posla sve do danas. I takozvani Domovinski rat je proizašao iz tog raskola – ističe Mandić.

– Crkva je uzrok razdora i mržnje između nas i naših istočnih suseda, s kojima navodno nećemo dugo biti prijatelji, kako to reče naša predsednica. Puno će vode proteći Savom i Dunavom, rekla je. Ja to tumačim ovako: Prijatelji ćemo biti, ali vrlo važno, biti prijatelji. Bit ćemo jedna država! Prijatelji ćemo biti s Islandom i s Burundijem, ali ćemo pre ili posle biti jedna država.

Najzad, na pitanje da li postoji opasnost od novih sukoba ovde, Mandić odgovara optimistično. Ljudi više nemaju toliko čvrste ideale zbog kojih bi se sistem srušio – što je i dobro. Nema više „svetih krava“ kao što su to u Jugoslaviji bili Tito, JNA, bratstvo i jednistvo.

– Radi se na tome da se desakralizuju ti pojmovi svetih krava, pre ili posle će to puknuti kao tanka staklena figurica pod pritiskom staklene noge. One svete krave iz mračnih vremena, dakako mračnih, stvorene su u krvavoj narodnooslobodilačkoj borbi, nošene revolucionarnim erosom, s čvrstom ideološkom strukturom mišljenja i dugogodišnjim kadrovskim radom od najnižih slojeva, radnika i težaka do službenika i intelektualaca, ustrajnim rovarenjem, jer je jedino tako bilo moguće stvoriti bazu za revoluciju. E te svete krave su nešto sasvim drugo od ovih koje su stvorene slučajno – zaključuje Mandić.